"Molim vas, pomerite se, smeta mi duvanski dim!": Zašto nikada nisam izgovorio ovu rečenicu na bus stanici?

Sunčano jutro u Beogradu, čekate autobus, pripalite cigaretu. "Purnjate" u miru, gotovo da žmurite. Šta biste uradili da vam priđem i kažem: "Molim vas, pomerite se, smeta mi duvanski dim!"

Verovatno biste odgovorili "Pa, pomeri se ako ti smeta".

Preporučujemo

Smeta mi i... Ali zašto JA da se pomerim?

Zapravo, ja to nisam učinio, nikome to nikada nisam rekao, a ljut sam na njih! Svađam se, tako, s pušačima u svojoj glavi, prekorim ih i zamišljam njihovu reakciju. Pa, ko mi je onda kriv kad ćutim? Možda bi me i poslušali? Upravo to ustručavanje da se suprotstavimo ljudima koji puše navelo me je da napišem i ovaj tekst.

Ljut sam kadgod umesto svežeg vazduha počne da mi grebe grlo dim koji su izbacili iz pluća, što truje mene, a njiih možda i ubija. Ljut sam kad u sobama moram da trpim smrad duvana i gledam pikavce, kad se  zagušim u kafiću u kome se od dima napravila čitava zavesa...

A ipak, nikad nisam rekao: "Idemo u NEPUŠAČKI deo", naprotiv, dovijam se s prijateljima da nađemo baš mesto gde može da se puši, kako bi se njima udovoljilo. Jer, kako drugačije? Da gledam kako cupkaju od nervoze, da se osećam neprijatno zbog njihove apstinencijalne krize?

Parola "Još samo to da mi oduzmu", koje se očajnički hvataju pušači dovela je do toga da kod nas duvanski dim u javnom prostoru nije iskorenjen. Mi nepušači trpimo i to se od nas očekuje ili mi mislimo da se očekuje.

Svako radno mesto ima neki svoj "štek" u kome je moguće pronaći pušače koji su istrčali bez jakne, povili se od hladnoće i "purnjaju", potom zgaze pikavac i brzo se vraćaju natrag, kao da u tom malom prestupu nalaze zadovoljstvo i... kao da nisu providni.

Pušači, sami ste sebi naštetili... Današnji sunčan dan počeo vam je dimnim ritualom. Nemojte zaboraviti da u ovom gradu postoje bolnice na čijim terasama stoje oni koji zbog tog zadovoljstva prerano odbrojavaju poslednje dane. Guše se, ali ne od dima. Za njih je kasno.

(Telegraf.rs)