50 godina od smrti heroine Milunke Savić: Žena koja se borila za sve, a za sebe nije tražila ništa

Ceremoniju je predvodio Ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Nikola Selaković. Prisustvovali su predstavnici Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, predstavnici Ministarstva odbrane i vojske Srbije, predstavnici opštine Voždovac, predstavnici "Udruženja ratnih dobrovoljaca 1912- 1918 njihovih potomaka i poštovalaca", drugih udruženja za negovanje tradicija oslobodilačkih ratova Srbije, prestavnici diplomatskog kora i vojnih izaslanstava, potomci i poštovaoci Milunke Savić.

Nakon pomena, pristupilo se polaganju venaca, nakon čega je usledilo intoniranje državne himne i izvođenje pesme "Tamo daleko", od strane hora učenika. Zatim se prisutnima se obratio Ministar Selaković koji je istakao da oni koji zaboravljaju, vrlo brzo na svojoj koži osete svu kob zaborava, posebno ako je onaj koga su zaboravili bio vredan pamćenja i pomena.

-Ima jedna reč, u koju se sklapaju i sabiraju sve druge koje se vezuju za Milunku Savić. Ta reč, koliko god nam zvučala poznato, uvek nam u životu fali, fali nam njena suština....Ta reč je ljubav – rekao je Selaković, naglasivši da nema te vrste ljubavi koju ova žena heroj nije pokazala: ljubav prema bližnjima, iskonska epska ljubav sestre prema bratu, ljubav prema otadžbini...

Ministar Nikola Selaković je između ostalog istakao da će na opštini Voždovac, gde je Milunka Savić provela poslednje decenije svog života uz podršku boračkih i udruženja, opštine Voždovac, a pod pokroviteljstvom predsednika Aleksandra Vučića biti podignut spomenik kakav ovakva heriona zaslužuje. Na kraju, osvrnuvši se na život i delo Miluke Savić, ministar Selaković je naglasio da oni odslikavaju sistem vrednosti kome srpski narod treba da teži.

Milunka Savić (1890., Koprivnica kod Raške – 05. oktobar 1973., Beograd), bila je rezervni narednik srpske vojske i heroina Prvog svetskog rata. Rođena 1890. godine, u selu Koprivnici kod Raške, Milunka je u Balkanskim ratovima 1912. i 1913. godine, učestvovala kao dobrovoljac, prijavivši se pod imenom Milun Savić. U Prvom svetskom ratu se, naročito, istakla kao bombaš u Kolubarskoj bici. Tu je, za višestruko herojstvo, dobila Karađorđevu zvezdu sa mačevima. Nosilac je mnogih najviših odlikovanja, među kojima i dva francuska ordena Legije časti i medalja Miloš Obilić.

Jedina je žena u svetu, koja je odlikovana francuskim oredenom Ratni krst sa zlatnom palmom. Nakon Prvog svetskog rata, 1919. godine, Milunka je demobilisana. Udala se za siromašnog nižeg poštanskog službenika, sa kojim je imala devojčicu, a zatim je usvojila još troje dece. Veoma brzo je postala udovica, tako da je sama radila i školovala decu. Zanemarena i od svih napuštena, penziju je radeći 20 godina kao pomoćno osoblje, stekla u Državnoj hipotekarnoj banci. Ipak, odbila je ponudu da se preseli u Francusku, dobije državljanstvo i francusku vojnu penziju. Umesto toga, ona će izabrati da živi u Beogradu.

Za vreme Drugog svetskog rata, 1942. godine, odbila je da prisustvuje banketu koji je Milan Nedić organizovao za nemačke generale i oficire, što ju je koštalo više meseci zatočeništa u logoru Banjica. Nakon drugog svetskog rata, posebno promenom politike, opet pada u zaborav. U ovom periodu počinje da bude tretirana kao nepoželjna osoba u svojoj sopstvenoj zemlji, te biva primorana da preživljava radeći kao čistačica. To je nije sprečilo da pomogne i iškoluje još dece, kažu čak trideset i dvoje. Zbog pritužbi građana Beograda i jednog novinskog teksta koji je uzburkao javnost, grad Beograd joj je dodelio mali stan, u kome je živela do svoje smrti 1973. godine. Umrla je u Beogradu 5. oktobra 1973. godine, a provobitno je bila sahranjena u vojničkim parcelama na Novom groblju. 2013. godine, Milunkini posmrtni ostaci su uz najviše državne i vojne počasti preneti u Aleju velikana na Novom groblju u Beogradu.

(Telegraf.rs/PR)