Nikola u školi nije bliljirao u pisanju sastava, a sada mnogi čitaju njegove citate na ulicama Beograda

Koliko ste puta pomislili i u sebi izgovorili: "Bože, daj mi samo neki znak da će sve biti u redu"? Koliko ste puta poželeli da vam samo neko priđe i kaže da ste vredni pažnje, da će sve doći na svoje i da neko uvek misli na vas?

U situacijama kada nemate nekog pored sebe da vam kaže sve ovo, jedna nalepnica i rečenica na njoj, mogu vam promeniti tok dana, a možda čak i života.

Nikola Đorđević (26) iz Beograda je pisac koji svoje motivacione rečenice napisane iz duše lepi svuda po Beogradu, ali i drugim gradovima, i na taj način razveseljava ljude.

Kako je došao na ovu ideju i šta ga motiviše i inspiriše da piše, otkrio je Nikola za Telegraf.

"Ako pitate moju mamu kada je sve ovo počelo, ona bi verovatno rekla od kada sam se rodio, a ako pitate mene, ja mislim da je sve počelo kada sam ja postao dobro i kada sam kao dete počeo da radim u pozorištu", započinje Nikola.

Kako kaže, umetnost ga je kao pojam oduvek zanimala i fascinirala.

- Prvo sam počeo da pišem predstave, a onda i pesme, a kada počnu da nastaju pesme i da se izražavaju emocije, ta pesma nekog može da ga pogodi, da mu popravi dan i da osoba zapravo oseti da nije sama u tome - ističe naš sagovornik.

Prvu pesmu napisao u tramvaju

Nikola je prvi scenario napisao sa 14 godina, a među prvim ljudima koji su pročitali njegove pesme i priče, bila je majka.

"Sećam se da sam prvu pesmu napisao u tramvaju na putu do kuće i onda je sve počelo. U mojoj porodici niko nije bio pisac, možda deka i tata po malo, ali niko od njih tome nije posvetio pažnju koliko sam ja. Zbog toga je moja majka u početku bila u čudu, pogotovo što nisam bio neko ko je u osnovoj školi pisao dobro sastave", prisetio se on.

S obzirom na to da nije bio vičan u pisanju sastava, upitali smo Nikolu da li je njegova nastavnica iz osnovne škole upućenja u ono što danas radi?

"Srećem je i dan-danas, ali nisam siguran da zna jer nikada nismo pričali o tome, ali pitaću je. Ja bih voleo da sam profesor srpskog jezika, i da mi dođu učenik ili učenica i kažu da rade sve ovo", kaže on.

Nikola ističe da izbegava da se inspiriše drugim piscima.

"Ako neko ima dara za pisanje i ako bi samo čitao mene, verujem da bi moj stil počeo da utiče na njegov. Često se dešavalo da čitam nekog pisca i da osetim da sam počeo da 'ličim' na njega. Uvek sam bežao od toga. Neću reći da malo čitam, ali sam se uvek čuvao da, način na koji ja pišem, nikad ne liči na tuđi, ili da kroz rečenice imitiram nešto. Jednu rečenicu možemo da kažemo na više načina, na primer, ja mogu da kažem 'baš si lepa kad si srećna', a neko bi rekao 'mnogo mi je bitno da je tvoj osmeh zvezda koju gledam pred spavanje'. To je previše za mene, mogu ja da pišem tako, ali sam previše dikrektan", objašnjava Nikola.

"Papir trpi sve" i beskrajno mu hvala

Nikolini stikeri sa motivacionim porukama su vrlo prepoznatljivi, jer on uspeva da sa samo nekoliko reči dođe do srca onih koji ih pročitaju.

"Sve to sa citatima je počelo davno, ne znam tačno kad, ali sigurno ima 10 godina. Meni je oduvek bilo zanimljivo da fotkam nešto, i kada pogledam tu fotografiju osetim nešto, a kada osetim to, onda napišem pričicu koja je vezana za tu fotografiju. I tako je sve krenulo. Stikeri su samo deo nekih mojih pesama ili delovi iz nekih priča. Devojka koja je moja dizajnerka je pre sa mnom radila razglednice i onda smo došli na ideju da uradimio i stikere. Mislim da i dan-danas ljudi kad vide stiker znaju da je moj zbog dizajna, izgleda i zbog porukica. Ako dugo čitate moje reči, mislim da možete da ih prepoznate", priča nam naš sagovornik.

"Beograd je najlepši u pet ujutru"

Iako Nikoline stikere možete da vidite i u Novom Sadu, Nišu, Kragujevcu, Kruševcu..., ipak je Beograd mesto odakle je sve počelo.

Upitan šta ga najviše inspiriše kada je Beograd u pitanju, Nikola je odgovorio:

"Beograd je najlepši u pet ujutru. Knez Mihailova u pet ujutru je nešto najlepše što se desilo mom životu, ako pričamo o gradovima. Beograd me inspiriše jer su svi ljudi koje ja volim ovde. Imam ja i u drugim gradovima ljude koje volim i koji su mi dragi, ali mislim da je veliki luksuz imati prijatelja kojeg možeš da pozoveš i da on tu bude za pet minuta. Meni je Beograd to. Ako mi prijatelji nisu tu, ja umem da budem sam u Beogradu, jer je to takav grad da postoje mesta gde si nekada bio srećan ili mesta na kojima si nekada bio tužan, pa tu dođeš srećan. Mislim da mi je uvek bila inspiracija to što Beograd u sebi nosi ne samo mene, već i detinjstvo svih ljudi koji su meni bitni", kaže Nikola s osmehom na licu.

Sve(mir)

Nikolina prva knjiga bi, prema njegovim rečima, trebalo da izađe do kraja ove godine i nosiće naziv "Svemir".

"Knjiga je zapravo napravljena iz dva dela - 'sve' i 'mir'. S jedne strane knjiga počinje iz svega i kada taj deo svih iskustava prođe, dolazi 'mir'. Zato mi je bilo simpatično da se knjiga zove "Svemir", i da ta knjiga bude nešto što se zapravo dugo dešavalo u mom životu. Ta knjiga se dugo stvara, jer sam dosta puta sam prekidao sa pisanjem. To će biti knjiga gde će biti poezija i biće nekoliko kratkih priča", otkriva nam.

Uvreženo je mišljenje da pesnici i pisci pišu najlepše kada su najtužniji. Međutim, Nikola ne misli tako i ima potpuno drugačiji ugao viđanja kada i kako pisci najbolje pišu.

- Mislim da sada, kada se vratimo na tu najveću tugu ili sreću, sve zavisi ko to čita. Ja iz najveće tuge mogu da napišem najlepšu pesmu, ali ako si ti super raspoložena, ona te neće toliko pogoditi. Mislim da je to zapravo tajna pisaca i čitalaca i mislim da ako neko čita mene dok nije dobro, verujem da će mu pomoći. Zaista se nadam da pomažem, jer su mi iskustva i razgovori s ljudima kojima se to dešavalo, dali doznanja da je to tako. Ako ja mnogo dobro napišem neku tužnu priču, ti ćeš je osetiti na svoj način i meni je važno da ti pređeš tu neku lestvicu da tebi bude bolje. Ali s druge strane ako pričamo o toj nekoj lepoj priči i poeziji gde je sve sjajno i bajno, naravno da to sve postoji, jer ja zaista živim jedan prelep život i volim da kažem da imam sjajne prijatelje i porodicu i da je sve što sam radio pre dovelo do ovoga sada. Ukoliko ja pišem o tome, i tebi je super u životu, reći ćeš: "Ja potpuno razumem šta kaže ovaj dečak!". Tako da ne bih voleo da kažem da ljudi najbolje pišu kad su tužni ili srećni, jer verujem da je samo važno da pišu onako kako jeste. Ja sada ako sam tužan ne mogu da napišem srećnu pesmu. Mislim, mogu, ali to neće imati efekta meni, a ni čitaocima. Kada napišem nešto, moj glavni razlog za to je da osoba koja čita oseti tu emociju. Tako da, mnogo više zavisi od ljudi koji čitaju i kako će osetiti to što je napisano, nego do toga kako ja napišem - zaljučio je Nikola Đorđević.

Ceo intervju s Nikolom pogledajte na početku teksta.

(Telegraf.rs)