Zoran je dao svoj život, braneći naše nebo: Jedrilice su danas u njegovu čast klizile beogradskim talasima

Zoran Radosavljević. Major i pripadnik elitne 127. lovačke avijacijske eskadrile RV i PVO Vojske Jugoslavije. Heroj koji je 26. marta 1999. poginuo braneći svoju otadžbinu, sa samo 34 godine.

Preporučujemo

 "Ja sam subjektivna, ja sam njegova starija sestra, ali ono u čemu se svi slažu je da je bio pun života. Voleo je i jedrenje i letenje avionom. Bio je magistar na saobraćajnom fakutetu, imao je planove da krene sa doktoratom na gps-u. Ako pričamo da je to bila 98. godina, to je bila relativno nova priča kod nas. On je svoje dve ljubavi prema jedrenju i letenju spojio u svoj naučni rad o satelitskoj navigaciji", govori Zoranova sestra Snežana Radosavljević za Telegraf.rs.

Dobrovoljno se javio za zadatak te 1999. godine

Kako je njegova majka jednom ispričala, dan pre pogibije odnela mu je doručak u njegov stan na Novom Beogradu, gde je živeo sa devojkom, i molila ga da ne leti.

- Mama, moram. Šta je čovek ako izgubi svoju domovinu? Mi piloti moramo da preuzmemo prvi udar na sebe i tako spasemo bar neko dete u ovoj zemlji - rekao joj je Zoran.

Sledećeg dana, 26. marta 1999. godine, dobrovoljno se javio da ode na borbeni zadatak. Zoranov MiG-29 oborili su višestruko jači agresori u rejonu Majevice, na teritoriji Republike Srpske. Njegovo telo iste večeri pronašli su dečaci nadomak Bijeljine. Trup aviona bio je na livadi, kljun na jednoj planini, a njegovo telo sa sedištem na drugoj. Dečaci su uzeli merdevine i ćebe od jedne bake, umotali ga i predali vojsci Republike Srpske. Vojnici su ga peške preko njiva preneli u bolnicu u Loznici.

Kako je za Telegraf ispričao njegov saborac Dragan Ilić, major Radosavljević bio je svestrana ličnost i voleo je sve aspekte žviota.

Voleo je jedrenje

Bio je pasionirani jedriličar i osnivač JK Polaris, nakon čije pogibije su njegovi prijatelji i jedriličari iz JK Polaris i beogradskog JK Lamar predložili, te održali prvu regatu - Zokijevu regatu. U početku se održavala na crnogorskom primorju, a od 2009. godine u Beogradu i to na dva regatna polja.

Dok na Savi jedre odrasli, u trci na Savskom jezeru uživaju najmlađi takmičari.

Ove godine regatu smo posetili i mi. Nismo imali jedrilicu, ali jesmo kameru i sjajnu sagovornicu, sestru našeg heroja, za kojeg je sudbina imala drugačije planove, Snežanu Radosavljević, predsednicu udruženja koje organizuje regatu.

- Budući da je školovan za to, kad je bilo potrebno da brani otadžbinu, odazvao se svom pozivu, poslu i patriotskoj obavezi - rekla nam je Snežana i dodala

- Tog dana smo se i mama i ja čule sa njim. Kada se uveče nije javio, znale smo da nešto nije u redu.

Svi mi i porodica i prijatelji smo imali ideju da to sećanje ne bude tužno, jer on nije bio takav. Cilj je da i oni koji su poznavali Zorana, ali i nove generacije kada se prisete njega da to bude sa osmehom i sa slavljenjem života. Svet je napustio sa 34 godine. Ja sam tada imala 37 i tek sam kasnije shvatila koliko je zapravo mlad bio - završila je ona.

Taman kada smo razgovor završili, trka je počela. Momci i devojke spuštali su se nizu reku. Klizeći po talasima, spretno su upravljali jedrima, nošeni vetrom koji je njihovo ushićenje, u čast palog majora, prenosio do nas.

Oni koji trku završe među prvima dobiju i simbolične nagrade. Ipak, ovde nije akcenat na takmičenju. Suština je u druženju, ljubavi i uspomeni na heroja.

Video pogledate na početku teksta.

(Telegraf.rs)