Sreli smo se s vukom koji šeta po beogradskom krovu, ima i svoj čopor: "Doručkuje Crvenkapu, a večera baku"

Kada ste novinar, uobraženo mislite da ste navikli da čujete sve i da vas malo šta može iznenaditi. A onda dođete na posao i urednik vam saopšti:

"Vuk šeta po krovu zgrade u Beogradu."

Potom kreće "traka" - brzo nađi adresu, saznaj ko je vlasnik i idi, bez mnogo pitanja. Za tren smo bili ispred višespratnice u centru grada i odmah prepoznali krov gde je prethodne noći divlja zver snimljena kako šeta kao usred šume.

Njegov vlasnik je, ubrzo se ispostavilo, Dragan Vasiljković - poznatiji kao Kapetan Dragan. Kao iz topa nam je preko telefona priznao da je vuk njegov i da slobodno možemo da ga posetimo. Kako smo se peli do poslednjeg sprata, tako je rasla i knedla u grlu. Ušli smo prvo u jedan dugačak hodnik, gde su u foteljama spavale tri mačke.

"Hajde, upadajte", rekla nam je nasmejana devojka koja nas je prva dočekala. Povukla je veliku crnu zavesu i uvela nas u prostranu sobu u kojoj nas je kapetan Dragan uveliko čekao sa svojim vukom.

"Ne mazite ga, sedite samo... Pustite ga.... Znam šta vam pričam", govorio nam je vrlo odsečno, pa smo situaciju shvatili ozbiljno i poslušno seli udaljeni od vuka.

Međutim, on ni u jednom trenutku nije pokazivao bilo kakvu agresiju. Naprotiv. Po naređenju vlasnika, izašao je iz sobe i nije se vraćao.

"Zašto nam ne date da mu priđemo", pitali smo.

"Oprezan sam. Ipak je to zver. Nikada nije pravio probleme, ali na neke ljude reaguje tako što zareži", počeo je da objašnjava.

Najgore je, dodao je, kada kod ljudi oseti strah, jer na njega reaguje kao na opasnost. Potom smo saznali da se zove Has, da ima četiri godine i svoj čopor.

- Njegov čopor su tri mačke. One tri što ste videli u hodniku. Njih je odgajio. Kupao ih je, razdvajao kad bi se svađale, učio da igraju fudbal... Sve ono što vuk inače ne bi trebalo da radi - ispričao je Dragan kroz smeh.

Nije nam otkrio mnogo o njegovom dolasku u porodicu, osim da ga je "dobio od prijatelja kada je još bio mladunče". Malo po malo, kako se napetost topila i atmosfera postajala prijatna, ubedili smo Dragana da vrati Hasa u sobu gde smo sedeli.

Dragan je zazviždao, kao što to inače rade vlasnici pasa, i viknuo njegovo ime, a vuk se po naredbi za nekoliko sekundi stvorio unutra. Gledao nas je u oči, ali bi na svaki Draganov povik ustuknuo.

- Je l znate da su njegovi zubi za 15 odsto veći od zuba vučjaka? I da on u sekundi pregrize juneću butnu kost - zastrašivao nas je Dragan, tek da ne bismo olako shvatili ovu životinju.

Ali, kada smo mu prišli, i pružili ruku da je onjuši, on ju je olizao. Pogled mu je tada postao umiljat. Ličio je na pravog domaćeg psa. Liznuo bi nas i po licu i skoro oborio jačinom tog "poljupca". Češkali smo ga, a on se okretao i nameštao gde mu najviše odgovara.

"Čim čujem Hasa da ciči, znam da ga mačka tuče"

Mi smo se predali vuku, i on se predao nama. Onda je i Dragan promenio ton.

- Dobar je Has. On čak nije ni vođa čopora. Vođa je mačka. Čim čujem Hasa da ciči, znam da ga mačka tuče. Tu gde mačka stavi šapu, Has ne sme da prođe. On štiti svoj čopor i za njega bi sve uradio - opisuje Dragan.

A šta jede Has, pitamo, uzdajući se u to da je sit kad se ovako lepo mazi.

"Za doručak jede Crvenkapu, a za večeru baku", odgovara Dragan u šali, kreće da češka Hasa kao neko kučence, pa dodaje:

"Jede oko dva kilograma hrane dnevno. To je specijalna hrana, slična onoj za pse. Proizvodi je jedan moj prijatelj, pa mene mesečno košta oko sto evra", kaže on.

"Komšija, vaš pas mi je upao u stan"... "Komšinice, ne brinite. Nije to pas, to je - vuk"

Nakon što smo se pošteno izmazili sa Hasom, izašli smo i na krov, gde Has ima kućicu i najviše boravi. Taj deo krova ima 100 kvadrata i ogradu. Nismo zaboravili ni one koji su snimili Hasa kako šeta i uznemireni objavili video o vuku na krovu. Direktno smo pitali Dragana - zna li da je držanje divljih životinja zabranjeno zakonom?

"Registrovan je kao vučji pas, legalan je, vole ga svi ovde... Eto, jednom je preskočio ogradu i uskočio kod komšinice, kroz prozor. Ona se uznemirila, pa me pozvala i rekla: Komšija, vaš pas je upao kod mene u stan. Ja sam joj smireno objasnio: Komšinice, ne plašite se. Nije to nikakav pas, to je vuk", prepričava Dragan anegdotu kojoj se na kraju, tvrdi, smejala i komšinica.

Dragan je inače odavno zaljubljenik u divlje životinje. Zbog toga što su, kaže, ugrožene, a o njima u Srbiji jedino "brinu" - lovci. Pre Hasa, imao je i medveda, pumu, geparda, lavicu. Nikada ga, priča, nijedna zver nije povredila.

Jedna izreka kaže: Zašto da se plašim životinja? Nijedna me još nije ujela i povredila, a mnogi ljudi jesu i to - za srce. Odlazimo iz Draganovog stana i čujemo Hasov galop dok juri da nas isprati.

Može li još malo maženja za kraj, pitam ga, a on me opet gleda milo poput kakvog domaćeg psa.

Mazim ga po oštrom i gustom krznu. Mašem mu, a on seda pored svog gazde, čak i bez naredbe. Odan i nepokolebljiv, na čemu mu mi, slabašni ljudi, možemo samo pozavideti.

(Telegraf.rs)