Dabrova rabota snimljena u Zemunu: Srušio čitavo stablo - malo štete za čoveka, a velika blagodet za prirodu

Retko ćete ga sresti, smuca se noću, trom je i spor na kopnu, ali odličan plivač i ronilac. Ovaj umešni graditelj koji se dobro čuva, svoje tragove, ipak, ne može da zatre. Dabar je stigao i do Beograda, o čemu svedoči jedno, kao u crtanom filmu, izglodano stablo.

Poznat je po neverovatnim poduhvatima koje može da napravi svojim zubićima i zdepastim telašcem, pa ga mnogi pamte po zlu, odnosno šteti, ali ako nekad i zadaje glavobolju seljanima, za prirodu je pravi dar.

Fotografije pedantno izglodanog stabla koje se jedva "drži" i jednog koje je već oboreno, načinio je u Zemunu Tomislav Bašić. Deluje neverovatno da je toliko drvo oborio jedan glodar svojim upornim grickanjem!

Nije neobično to što je naselio i Beograd. Od 2004. godine, kada je, zahvaljujući čoveku, vraćen u svoje prirodno stanište u Srbiji, najpre u Zasavicu, dabar je počeo da se širi po čitavoj zemlji, pa i van granica.

Takođe, preko granice nam i ulaze porodice dabrova iz susednih država.

Najjužnija tačka koju su naselili je između Niša i Aleksinca.

Bitna im je voda, i to ne mnogo brza, kako bi mogli da prave svoje humke i kriju se od predatora.

Jednoj porodici potreban je kilometar teritorije, dva ili tri, a kad postane tesno oni idu dalje.

Gotovo istrebljen u Evropi, zahvaljujući ljudima, dabar se vratio u mnoge države i uspešno se razmnožava. U Srbiji ima između dve i tri hiljade jedinki.

Dabar je s razlogom postao popularan u crtanim filmovima i dečjim pričama. On ima neverovatne sposobnosti - jedini će na reci podići pravu branu, dugu i po 20 metara i napraviti za sebe jezero. Zahvaljujući dabru u blagodetima stajaće vode uživaju i druge vrste, čime doprinosi obnovi i bogaćenju različitih ekosistema.

Za čoveka to može da znači i nevolju, jer dabar može da poplavi njive i puteve. Ali, šteta je nadoknadiva, svakako mnogo manja od one koja bi nastala pustošenjem prirode.

Dakle, gde je dabar, tu je i bogatstvo ribom, pticama, vodozemcima.

Porodični život dabrova veoma je zanimljiv. Oni ne ruše samo stabla za svoje potrebe (hranljive grančice i drvna građa) i ne grade samo brane, već i svoje domove, "humke".

Humke su nadzemne, ali ulaz u njih je kroz vodu, kanalima dugim i po nekoliko metara.

Skrivene od predatora i očiju znatiželjnih ljudi, u humci se nalaze odaje. Glavna prostorija rezervisana je za mladunce - i do šest mališana tu se smešta zajedno sa majkom. Njih odgaja jedan par dabrova, a u kući žive i "starija braća i sestre". Sve dok ne postanu polno zreli oni su s roditeljima.

Ostale prostorije su ostave, jer dabar skuplja grančice da se porodica prehrani zimi.

Humke grade ženke, a materijal donose mužjaci.

Petnaest hiljada godina dabrovi su vladali Panonijom, dok ih početkom prošlog veka nije istrebio čovek. Njihovo krzno je izuzentno korisno, meso kvalitetno, a dame su se dičile mirisom dabrove mošusne tečnosti.

Ubijanje je sada zabranjeno, oni su zaštićena vrsta!

(Telegraf.rs)