Božo je slepima predavao fizičko i niko mu nije sedeo na klupi: "Deca su bila slobodna, a danas ih sputavamo"

"Samo je trebalo videti kako se deca slobodno ponašaju, deca su bila u slobodnom svetu, danas ih mi sputavamo nekakvim pravilima, načinima: 'Nemoj, povredićeš se, nemoj ovo, nemoj ono', i onda se taj njegov život usmerava u pogrešnom pravcu ne stiče samopouzdanje nego stiče strah".

Pred nama je Božo Rakočević, profesor fizičkog, ljudina zategnuta kao struna sa svojih 72 godine života i 41 staža iza sebe, u Školi za učenike oštećenog vida "Veljko Ramadanović" u Zemunu. Devet godina je već aktivni penzioner.

Pri Sportskom savezu osoba sa invaliditetom Beograda pomaže onima koji žive u večitom mraku, ali punim plućima. Uči, na primer, slepe da plivaju, što nije nimalo lak poduhvat. Jer, gde nema čvrste podloge, osećaj slepe može da zavara, ali, voljom se sve to pobeđuje!

"Velika je stvar kada neko za koga i oni najbliži, roditelji, kažu: 'Pa, on to ne može', napravi pomak. Samopouzdanje je jedan način da se kroz život probija snagom volje. Da dete kaže: 'Ja to mogu da uradim, ako sam mogao ovo da uradim, ja ću moći i ovo da uradim'. Deca kao deca, imaju mnogo energije, živahna su, maju potrebu da istražuju, da se kreću. Svako je imao mogućnost da nešto radi na času, da stekne utisak da vredi, a ne da kaže: 'Pa, ja ne mogu, to mi je lekar prepisao'", priča profesor.

Naravno, bilo je onih sa veoma teškim problemima, ali pristup je lični - svako je mogao nešto da uradi i da se oseti bolje, zdravije i srećnije u svom detinjstvu.

"Za mog radnog veka niko se nije povredio, imali smo salu koja nije bila odgovarajuća, ali dinamika rada je bila neverovatna", priča Rakočević.

"Ima dosta anegdota vezanih za moj posao, ljudi koji nisu u tovj sferi govorili su mi: 'Ti nisi kako treba, to ne smeš da radiš! Ja, jednostavno, nisam mogao da pustim da deca koja su zdrava, jaka, prava, ne dožive nešto što mogu da dožive. Naravno to su veliki izazovi. Preskok preko kozlića, na primer, ili preskok preko sanduka. Sanduk nije bezazlena stvar. To je let, slobodni let. Kako ti da se posle tog leta prizemljiš, to je izazov", priča profesor.

A pre tog "leta" potrebno je mnogo rada. Dete koje ne vidi mora da oseti prostor. Umesto vida, koristi dodir.

"Kad dođe, recimo, do kozlića, osnovna stvar je da ga sagleda, da ga u punom obimu opipa, da zna šta je to da mu onda ja pokažem kako treba da ga preskoči, koji je stav, položaj. Najveća stvar je to zadovoljstvo kada on to uradi! Tu se stiče samopouzdanje, način da se kroz život probija snagom volje. Da kaže: 'Ja to mogu da uradim, ako sam mogao ovo da uradim, ja ću moći i nešto drugo'", u dahu govori Rakočević.

Odeljenja su bila mala, a rad sa devom individualan. Škola "Veljko Ramadanović" bila je dugo jedina, a potom i najpoznata u Jugoslaviji za obrazovanje slepih i slabovidih đaka.

Dolazili su kao prvačići, živeli u internatu, učili po redovnom planu i programu, ali uz profesore koji su, pored studija predmeta koji predaju, završili i Defektološki fakultet. Izlazili su kao budući pravnici, tehničari telekomunikacija, pa čak i električari, profesori... i, naravno, sportisti.

Tek kada je profesor otišao u penziju, škola je dobila novu fiskulturnu salu, za koju se tokom radnog veka zalagao. Da bi svoj posao dovršio, prolongirao je i tu penziju. Časove je prethodnih 41 godinu držao u improvizovanoj, podeljenoj na dva dela, sa stubovima po sredini. Nije održao nijedan čas u novoj, ali je ponosan što deca imaju priliku da se bez bojazni od prepreka upuste u čari sporta.

Što se tiče sprava, koriste se uobičajene gimnastičke. Ali, postojale su i neke specifične naprave sa zvučnim pomagalima.

"Imali smo zvučnu metu, dimenzija 2x2, sa krugovima koji obeležavaju poene. Zvuk navodi onog ko baca loptu, da se orijentiše i pogodi cilj. Sve ostalo je bilo klasično. Niska greda, po kojoj se hoda, održava se ravnoteža, rade se neke laganane, elementarne vežbe, razboj, vratilo, kozlić, preskoci, sve je bilo zastupljeno. Ničeg nisu bili pošteđeni, osim, naravno, deca koja su imala kombinovane probleme", priča profesor.

Igra se i fudbal, u slobodno vreme, kao i u Savezu. Lopta je zvučna, ona se čuje i igrači znaju gde je. Ne znaju, istina, najbolje gde su međusobno u kom trenutku, pa se dešavaju neprijatni i bolni "sudari", koje igrači stojički podnose, jer ih u igri goni strast i snaga volje.

"Fudbal se igra i to je opasna igra, da tako kažem, zato što je jako dinamična i u tome svemu ima mnogo direktnih kontakata, sudara, tako da oni koji igraju taj fudbal nose na glavi štitnike koji ne dozvoljavaju direktan kontakt čela i lica. Kod nas se taj sport, zvani golbal, igra rekreativno. To je zahtevna igra kad bi neko stao od nas, ne znam da li bi izdržao te udarce".

Nije nekada bilo tako lako. Zvučna lopta je bila pojam, ali momci su se dovijali. Bilo je zabavno, ali bolno.

"Oni su pravili sami zvučnu loptu, nismo mogli da kupimo orginalnu iz insostranstva. To je lopta koja ima u sebi praporce i ona kotrljajući se zvoni. Oni su pravili tu lotpu od običnog 'fudbala', opletu mrežu, pa izlupaju čepove od pivskih flaša i onda provuku, zavežu, a oni zvoncaraju. Ta lopta kad udari, napravi modricu, povredu, ali to je sve bilo prirodno, samo je trebalo videti kako se deca slobodno ponašaju, deca su bila u slobodnom svetu, danas ih mi sputavamo nekakvim pravilima, načinima, nemoj povredićeš se, nemoj ovo, nemoj ono i onda se taj njegov život usmerava u pogrešnom pravcu ne stiče samopouzdanje nego stiče strah", priseća se stari profesor.

Ljubitelj reke i prirode, naš sagovornik voleo je da decu izvede i napolje, van zidova "specijalne" škole.

"Ja kad sam ih vodio u prirodu, bili su bosonogi. Išao je u vodu, ulazio je u blato da zna šta je to, da oseti kako je to, kakav je deo prirode u kome se nalazi. Ako je ušao u šumu, da zna kakva je to šuma, koja je kora, hrastova je hrapava, brezova glatka. Kad imaš neka saznanja i predstave o tome, ti si samozadovoljniji, spreman da se uključiš u konkretne razgovore s ljudima, ne osećaš se kao neko ko je manje vredan, to su te predrasude koje mi vučemo od davnina, ali valjda se nešto pomera na bolje", zaključuje profesor.

I danas, katkad, posećuje škole koju pohađaju deca bez invaliditeta, ali imaju druga ili drugaricu u programu inkluzije. Zavežu im oči i kažu: "Hodaj gredom".

"Neki kažu: 'Pa, kako ću ja to?' Lako, greda je niska! Održavaš balans, zid ti je 'prijatelj'. Ima onih koji kažu da ne mogu i to je to, neće ni da pokušaju", priča profesor.

Nagrada za životno delo

Sportski savez osoba sa invaliditetom dodelio je profesoru Božu Rakočeviću Nagradu za životno delo, prilikom u okviru dodele godišnjih nagrada za najuspešnije sportiste sa invaliditetom u 2022. godini.

Sport koji je kod nas među slepima zastupljen je, osim spomenutog golbala i, naravno, atletike i šaha, zvučni pikado.

(Telegraf.rs)