Jovana je pobedila rak i uvek pliva za Krst: Podvig sada posvećuje ranjenim dečacima na Kosovu i jednom Lazaru

"Ko se bori, pobediće" - Ozbiljnim, prodornim glasom nakon trenutka tišine izgovorila je ove reči u redakciji "Telegrafa" Jovana Leposavić, devojka koja tradicionalno pliva za Časni krst u Zemunu. Iza nje stoji velika pobeda, i to ne 2019. godine kada je doplivala do Časnog krsta u ledenom Dunavu, već istog dana, baš na Bogojavljenje 2016. godine, kada je dobila otpusnu listu, papir na kome je pisalo da je pobedila rak.

Ona ne odaje lako osmeh, ali svojim držanjem ispunjava smirenošću. U njoj je borac koji nema nameru da posustane. Taj borac joj je sačuvao goli život, a sada kida sve lance koji stoje pred ljudima tokom veka na ovoj planeti. Borba za život postala je životna borba. Čini se da na njenom licu nikada nećete videti namrštenost, da je spremna je da istrpi i najtežu bol. Ne odustaje, ne okreće se, ide dalje, ali nigde ne srlja i nipošto ne jadikuje.

Sutra će četvrti put zaplivati za Časni krst, a misli će joj biti na Kosmetu i, nažalost, ponovo u bolnici. Plivanje je posvetila dečacima Stefanu i Milošu koji su ranjeni kod Štrpca samo zato što su nosili badnjak i srpsku zastavu. Takođe, posvetila ga je i Lazaru, čoveku koji je dan uoči Nove godine teško povređen u eksploziji gasa u svojoj kući u Mladenovcu. U domu su tada bili i njegova majka, supruga i troje od petoro dece. Jovanino srce je, dakle, sada u njegovoj bolničkoj sobi.

Njihove slike odštampala je na majici koju je obukla pri poseti našoj redakciji, a koju će nositi i sutra u Zemunu.

"Lazar je 30. decembra imao veliku tragediju u kući gde živi sa svojom porodicom. Njima je eksplodirao gas. Lazar je bio tu prvi kog je zahvatio plamen i koji je imao velike posledice. Bio je u bolnici i dalje je u bolnici", priča Jovana.

Ona će 22 godine napuniti na Jovandan. Prvi put je u ledeni Dunav za krst zaplivala dan pre punoletstva. Bogojavljenje joj je, kaže, drugi rođendan!

Oduvek joj je želja bila da zapliva za Časni krst, ali morala je da sačeka svoj 18. rođendan. Tada su momci koji su prvi stigli do Krsta zastali i sačekali nju, da ga ona prihvati.

"Bilo je fenomenalno. Nisam očekivala da će momci toliko da učestvuju u celoj priči, da ispadnu pravi džentlmeni i da dopuste da krst završi kod mene, jer su čuli celu priču, bilo je prelepo i stvarno sam upoznala mnogo dobre i kvalitetne ljude toga dana", priseća se Jovana.

Svi se dive hrabrosti momaka i devojaka (kojih je iz godine u godinu sve više) dok uskaču u vodu usred januara, čak i kada je zima toliko jaka da pred plivanje mora da se lomi led.

"Nije strašno, bitno je da imate volju, želju i veru. Kad se prevaziđe taj strah, sve je mnogo lakše i imate osećaj kao da je najobičniji letnji dan na bazenu".

Zamislite sada jedan letnji dan na bazenu. Kakva je to snaga volje koja ledeni januarski trenutak dan pretvara u tropski julski!

Plivanje nije najteži deo bogojavljenskog poduhvata. Nakon liturgije u crkvi formira se litija, u kojoj plivači dolaze do obale. Potom stoje oko 30 minuta u kupaćim kostimima dok ih masa znatiželjno posmatra, a organizatori odrađuju poslednje pripreme.

Voda je nekada toplija od vazduha.

Svako svoje plivanje Jovana posvećuje onima kojima je najteže."Prve godine kada sam plivala, posvetila sam to deci koja se leče od karcinoma i onoj koja su nas, nažalost, napustila. Plivam zbog sebe, ali plivam i za nekoga. Eto, za Stefana i Miloša plivam iz razloga što su to naša deca s Kosova koja su povređena na jedan od naših najradosnijih praznika. A za brata Lazara plivam da što pre izađe kući, da bude sa svojom porodicom i da mu se nikada više ne desi ono što mu se desilo", objašnjava Jovana.

Otvoreno o borbi sa rakom

"Meni je sa 14 godina otkriven karcinom male karlice. Tu kreće borba, kreću hemoterapije. Iskreno, najbitnije je da su deca u glavi pozitivna, da ne vide strah, prvenstveno kod roditelja. Deca sve osete i kada su roditelji tužni i kada nemaju pozitivnu energiju, sve to utiče i na decu, da i ona gube veru, da i ona gube nadu. Pozitiva i vera u izlečenju je najbitnija u celoj toj priči. Nekako, opet se pamte ti lepi trenuci, koliko god da je bolnica loše mesto. Koliko god čudno zvučalo, bilo je dosta lepih trenutaka na tom odeljenju", priča ova hrabra devojka.

Najteže joj je bilo kada ugleda mlađu decu, staru svega nekoliko meseci, godinu ili dve, koja su dolazila u bolničke krevete.

"Tek su počela da žive, a susreću se s najgorom mogućom bolešću koja može da ih zadesi. Zato sada, posle 7 godina od kad sam završila lečenje, baš iz tog razloga, da pomognem i toj deci i tim roditeljima. Pričam o svemu tome, da znaju da nisu sama, da imaju podršku i da prvenstveno moraju mnogo da veruju i mnogo da budu pozitivni, samo da im misli budu okrenute ka napred, nikako ka nazad, nikako da ne razmišljaju o onom najcrnjem. Jednostavno, da idu kroz celu tu borbu sa verom i sa onom čuvenom 'Ko se bori, pobediće!'"

Jovana već 17 godina trenira fudbal. Ona je golman. Više od godinu dana umesto na terenu borila se u postelji.

"Jednostavno sam gledala na to kao na neku utakmicu za koju znam da moram da dam 300 posto sebe i da moram da je pobedim, tako sam gledala i na taj period lečenja, to je za mene bila velka borba, velika utakmica koja se ne bi završila ovako kako se završila da nije bilo mog tadašnjeg kluba, mnogih poznatih sportista, ali, pre svega porodice i moje volje za povratak na teren i volje za životom", kazala je Jovana,

Na plivanjima za Časni krst stekla je brojne prijatelje.

"Ima raznih ljudi, ali prvenstveno je bitno da su dobri i da njima to plivanje nije trka i takmičenje, već nešto što se tradicionalno obeležava. Mi se tu i družimo, pevamo srpske pesme. Kad upoznaš te ljude, kao da si dobio neku veliku porodicu, znaš da, ako ti nešto treba, možeš da ih pozoveš u pola dana i u pola noći i to je deo koji mene najviše raduje. Svi pričaju da nema dobrih ljudi, a ja mogu da kažem ima mnogo ljudi, ali retko ko je čovek".

Jovana je pre dve godine osnovala humanitarno udruženje "Biserno srce", koje pomaže deci, omladini i odraslima koji se bore s opakim bolestima.

"Nadam se da će ljudi koji se bave humanitarnim radom da bude više, da možemo našu decu da šaljemo na lečenje odmah, da se ne čeka po godinu, dve ili tri i da nam deca prvenstveno ne umiru mlada i da nastavljaju svoje živote i posle te teške borbe. Tu smo za svako dete, za svakog omladinca, za svaku stariju osobu", zaključila je Jovana.

(Telegraf.rs)