Kako je izgledalo plivanje za Časni krst 1941. godine, uoči stravične okupacije i poluvekovne zabrane

Niko se ne kupa napolju zimi. Osim kada je Bogojavljenje! Jednom godišnje, 19. januara, slike iz naše zemlje obilaze svet i katkad se nimalo ne razlikuju od onih iz daleke Rusije - gomila neustrašivih mladića i devojaka ulazi u ledena jezera i reke. Plivaju za Časni krst!

Malo fizičke pripreme, dobro zdravlje i mnogo vere - u Boga i u sebe same, nagnaju mladiće i devojke da se okupaju i usred zime, ma kakvo da je vreme. A ono je u januaru varljivo - nekad je to blaga zima, a nekad ciča. No, nikad nije prijatno.

Preporučujemo

Potrebno je hrabrosti za ovaj poduhvat, ali, ipak, više spremnosti, ne samo fizičke, nego, pre svega, duhovne. I sve je više i više plivača koji hitaju za Časnim krstom u Savskom jezeru na Adi Ciganliji, u Dunavu na zemunskom Keju oslobođenja i u Bečmenskoj bari u Surčinu.

Najpre ide molitva, pa onda litija i ređanje plivača na platformu za skok. Svešteno lice vrši vodoosvećenje. Sve je dobro organizovano, da se nikome ništa loše ne dogodi. Krst koji se baca u vodu je, obično, drveni, a veruje se i da je sva voda u tom trenutku sveta i da godi zdravlju.

Printskrin: Digitalna narodna bilbioteka Srbije (digitalna.nb.rs)

Plivanje za Časni krst veoma je popularno i jedan je od najvažnijih zimskih događaja u zemlji, ako izuzmemo Novu godinu, Božić i Sretenje. Sve je više plivača, ali i gledalaca - ovaj događaj okuplja i povezuje ljude. Plivači su mnogima u publici sinovi i kćeri, očevi, rođaci, prijatelji, kolege, koleginice...

Bodrenje i takmičarski duh, vera i tradicija, kao i spektakularni skok u hladnu vodu spoj su koji ovaj praznik čini jedinstvenim. Niko ne ostaje ravnodušan na slike koje se tog dana šire mrežama, bilo da je vernik ili ne, a svaki takmičar ima i svoju priču, koja ga ističe kao ličnost, pa su pobednici uvek prave zvezde.

Popularnost, svakako, leži i u činjenici da je ovaj događaj tokom komunizma bio zabranjen. To je tradiciju samo ojačalo i nove generacije ne dozvoljavaju da se ona zaboravi.

Učešće u tome čast je, izazov i podvig koji mnogi priželjkuju da ostvare.

Kako je pre Drugog svetskog rata izgledalo plivanje za Časni krst? O tome je pisao beogradski portal "Kaldrma".

Poslednji veliki događaj na Bogojavljenje u slobodnom Beogradu uoči rata odigrao se 1941. godine, kada je krst bacio lično patrijarh Gavrilo i to sa velelepnog Mosta kralja Aleksandra.

Printskrin: Digitalna narodna bilbioteka Srbije (digitalna.nb.rs)

Ipak, neke stvari tada su bile drugačije.

Najpre, skakalo se u samom centru grada, ali ne sa mosta, ni sa platforme, već sa čamaca.

Učesnika povorke bilo je mnogo i bile su to veoma značajne ličnosti, čelnici grada, predstavnici vojske, mnogo naroda, ali, tek nekolicina mladića učestvovalo je u plivanju.

Zanimljivo je da je krst bio napravljen od leda.

"U trenutku kada je ledeni krst bačen u vodu, sa obale Save poleteli su čamci, u kojima su stajali mladići spremni da se bace u hladne talase Save i da izvade posvećen krst. Ubrzo su stigli do krsta i nekoliko neustrašivih mladića skočilo je u vodu", pisale su tadašnje novine.

Zna se i ko je bio pobednik na tom poslednjem događaju pre nego što će surova okupacija i posledični Titov režim zauvek, verovali su, ugasiti ovaj običaj: to nije bio vojnik, policajac, pitomac ni sportista, već nezaposleni trgovački pomoćnik. Skroman mladić krupnih očiju po imenu Borivoje Dobričić.

Borivoje Dobričić, Printskrin: Digitalna narodna bilbioteka Srbije (digitalna.nb.rs)

Molitva pre formiranja litije bila je u Sabornoj crkvi.

Svečanost je počela u 9 časova velikom liturgijom u Sabornoj crkvi, koju je služio patrijarh srpski Gavrilo.

Nakon toga formirana je litijom u kojoj su bili vojna muzika, pevačka društva, sveštenstvo i građani, a patrijarh Gavrilo je blagosiljao prisutne koji su ga sa pobožnošću pozdravljali s obe strane ulica kojima je povorka prolazila.

Litija je prošla tadašnjom Bogojavljenskom (danas Kneza Sime Markovića) i Pop Lukinom ulicom do mosta Kralja Aleksandra, gde je bila improvizovana velika tribina. Obe ulice bile su pune sveta, a pitomci Vojne akademije, Podoficirske škole i vojnici beogradskog garnizona pravili su špalir po ulicama.

Dan je bio veoma hladan. Led je plovio i Savom i Dunavom. Ali, i tada kao i u današnjoj epohi, loše vreme nije pokolebalo plivače koji su bili spremni i rešeni.

(Telegraf.rs)