Ovo je kuća u kojoj još živi duh Saše i Tamare, simbola pionira i mladosti koja je prolila krv za slobodu

Iz školske klupe na front - jedan mladić i devojka, brat i sestra, odrasli u današnjem Bulevaru oslobođenja, dali su svoj život u borbama za oslobođenje tokom Drugog svetskog rata. To su Saša i Tamara Žuržul.

O njihovom jedinstvenom spomeniku na Novom groblju "Telegraf" je već pisao, a sada smo posetili i njihovu kuću, u kojoj su stasali i iz koje su otišli u rat.

Napuštena vila na Bulevaru oslobođenja 125 kao da i dalje priča priču o njihovoj sudbini.

Iako stara i pomalo sablasna, nekada lepa kuća tek je nedavno napuštena. Kako smo saznali, u njoj je do pre nekoliko meseci živelo dvoje ljudi, a onda je prodata.

Stara, kovana kapijica je otključana, a u sandučetu su nagomilani računi. Zakoračili smo kroz jesenje lišće, koje je već poprimilo tamnu boju. Poznojesenjim, ali ipak "ispranim" toplim bojama doprinose i crveni cvetni detalji.

Ulazna vrata su zaključana. Na njima stoji osušeni venac. Siva fasada je polako počela da se kruni i puca, a stara svetiljka iznad ulaza poprimila je boju rđe.

Lepota vile se, uprkos zapuštenosti, još nazire, tragovi života još su vidljivi. Iako su Tamara i Saša odavno napustili ovo dvorište, mladi otišli u rat, progonstvo i smrt, možete, kao u nekom vremeplovu, zamisliti da je rat tek završen, a kuću su u vihoru smrti tek napustili.

O tome da je njihov herojski podvig bio, ipak, davno, da su bili slavljeni i, potom, zaboravljeni, svedoči i stara tabla, sa davno ishabanim slovima.

"U ovoj kući su rasli i vaspitavani brat i sestra Saša i Tamara Žuržul. Učenici - omladinci, koji su u toku NOB-a položili svoje mlade živote za slobodu. Mladima će uvek služiti za primer kako se voli i daje život za otadžbinu da bi pokolenja srećno živela. 2. maja 1969. godine, Beograd. Pioniri Osnovne škole 'Karađorđe'", stoji na tabli.

Lik Saše i Tamare bio je prikazan na značci na pionirskoj kapici, koju su nosili svi beogradski mališani koji su polazili u školu.

Pričalo se da je uoči velikih protesta protiv pristupanja Trojnom paktu, 27. marta, Saša na školskoj tabli prokosno napisao "Nećemo da učimo nemački jezik".

Škola "Karađorđe" dugo je čuvala Sašine crteže, koji su otkrivali kako je on doživljavao rat, sve dok i sam nije postao borac.

On je poginuo na Sremskom frontu sa samo 20 godina, a bio je i zatočenik logora Banjica, iz kog je uspeo da pobegne 1944. godine.

"Prethodno mu je majka Tatjana donela na ugovoreno mesto odelo. Čim je popustila budnost stražara, preskočio je preko žičane ograde i uputio se u unapred pripremljeni ilegalni stan. U njemu je, bez obzira na sve opasnosti koje su vrebale banjičkog begunca, nastavio da radi za narodnooslobodilački pokret. Kasnije je učestvovao kao ilegalac u borbama za oslobođenje Beograda, a zatim je dobrovoljno otišao na Sremski front. Postao je komesar čete u III proleterskoj brigadi. Poginuo je i pokopan u selu Ruševu, na frontu", navodi se u knjizi Sime Beogovića "Logor Banjica 1941-1944".

Njegova tri godine mlađa sestra Tamara (17) stradala je iste godine na planini Jastrebac.

Bila je borac Južnomoravskog partizanskog odreda, zatim VI srpske udarne brigade, a streljana je kao ranjenik od, kako je zabeleženo, četnika, 1. avgusta 1944. godine u selu Jasiku.

Njihov spomenik na Novom groblju privlači posebnu pažnju.

Tamara je predstavljena sa puškom u ruci, a u zagrljaju svog brata. On je podigao ruku, dok oboje ponosno gledaju napred, pružajući korak.

Na spomeniku su napisana njihova imena i obeležen je petokrakom.

(Telegraf.rs)