Bojana je mama Nikole sa Daunovim sindromom: Lekari im rekli da ga ostave, vrtić ga odbio, ali on je pobednik

Majčinska ljubav prema detetu je jedna od najiskrenijih ljubavi. To dokazuje Bojana Petrović, majka troje dece, među kojima i Nikole, malenog dvanaestogodišnjeg dečaka koji ima Daunov sindrom. Možda Nikola nije pričljiv i društven kao ostala deca, ali je jako talentovan i ume da svira na gitari. Kao i njegovi vršnjaci pun je mašte i dečje radoznalosti. Za razliku od drugih roditelja, njegova majka Bojana želi da pokaže Srbiji da biti roditelj detetu sa Daunovim sindromom nije nikakav "bauk", te da je to kao i svako drugo roditeljstvo. Ona se nada da će jednog dana Nikola nakon završetka škole i uz podršku i pomoć društva uspeti da pronađe posao i da će voditi normalan život kao i svi ostali ljudi.

Bojana Petrović ispričala je za Telegraf.rs kako je to biti roditelj detetu sa Daunovim sindromom, o nesavesnom postupanju pojedinih lekara tokom njene trudnoće, kao i o svakodnevnoj borbi koju vodi kako bi se izborila za Nikolina prava, ne bi li mu omogućila što srećnije detinjstvo, ali i sutradan sigurniju budućnost. 

- Da Nikola ima Daunov sindrom, saznala sam trećeg dana od njegovog rođenja. Nikola se rodio preko carskog reza i mene su prvog dana držali u šok sobi, bez ikakvih informacija o bebi, da li je ona uopšte živa? Međutim, nakon mojih pitanja i insistiranja šta je sa bebom, jedna medicinska sestra mi je rekla da je beba rođena živa i da je to sve što može da mi kaže od informacija. Trećeg dana kada smo bebu prebacili na odeljenje, pustili su supruga i on mi je saopštio da Nikola ima Daunov sindrom - započinje priču Bojana.

Ona tvrdi da lekari nisu savesno postupili tokom i nakon njene trudnoće. Neobične stvari je primetila još u 5. mesecu trudnoće, kada je saznala da je beba jako sitna, kasnije i tokom analize da ima kraće butne kosti, međutim doktorka joj nije dala adekvatan savet i nije je uputila na dodatne analize i provere.

- Lekari nisu savesno postupili. Pre svega zbog toga što mi dijagnozu Nikolinog stanja nije saopštio lekar već mi je saopštio suprug. Međutim, kasnije kada se pojavila doktorka koja je meni vodila trudnoću i taj odnos njen prema meni, ukazao mi je da lekari nisu vodili računa o celom slučaju. Konkretno, niko nije sumnjao na Daunov sindrom, ali bilo je indikacija da treba carski rez uraditi ranije. Ona je meni dan pre izvršenja carskog reza, saopštila da će poslati posteljicu na analizu kako bi se utvrdilo šta je indukovalo moj prevremeni porođaj, i nakon što su mi dali otpusnu listu iz bolnice, ja sam na toj istoj otpusnoj listi pročitala da ta posteljica nije poslata na analizu, tada sam ja u čudu pitala lekare zašto nije, na šta su oni rekli da će pitati nju (doktorka) i tada se tek ona pojavila. Tek nakon što su me pustili iz bolnice, ona me je posetila i počela je da me napada u smislu: Zašto se ja interesujem za takve stvare? I ranije, ja sam neobične stvari primetila još u petom mesecu trudnoće, primetila sam da je beba jako sitna, međutim ona me nije uputila na dodatne analize i pričala je da je sve u redu, pa čak i kada su na jednoj analizi utvrđene kraće budne kosti bebe - priča Bojana.

Zbog svega toga, Bojana je na svoju inicijativu otišla na ultrazvučni pregled kod druge doktorke koja ju je hitno uputila u bolnicu. Međutim, kod doktorke koja joj je vodila trudnoću, bila je dan pre i ona joj je rekla da je "sve savršeno" i "da će se one videti u naredne dve nedelje na kontroli". Ali, u roku od dve nedelje, Bojana se već porodila.

- Protok kroz pupčanik je bio skoro pa zaustavljen, beba više nije dobijala hranu i pitanje je šta bi bilo sa Nikolom i sa mnom da ja nisam otišla samoinicijativno na dodatni pregled i da me ta druga doktorka nije uputila u bolnicu. Plod je mogao da ugine i sve bi se kobno završilo - tvrdi Bojana.

Kako je ispričala, čak su lekari savetovali da dete ostave, smeste u neku od ustanova, a da oni nastave dalje kao da se ništa nije dogodilo.

Bojana dodaje da kruži bauk o tome šta znači biti roditelj deteta sa Daunovim sindromom, te da takvo roditeljstvo nije ni po čemu različito u odnosu na bilo koje drugo.

- Konkretno, dan nas, roditelja koji imamo decu sa Daunovim sindromom, je isti kao i dan većine roditelja. Na svu sreću, Nikola je jedno stvarno dobro dete. On nema pridruženih bolesti, što inače može da bude karakteristično za Daunov sindrom. On je redovno išao u vrtić, sad ide u školu i ima svog asistenta koji mu svakodnevno pomaže - objašnjava ona.

Nikolino pohađanje sa ostalom decom u početku nije bilo moguće. Opština Rakovica im nije odgovorila na prvi zahtev da ga upišu u redovan vrtić. Izgovori su bili različiti, pa je Nikola na kraju krenuo u razvojni vrtić.

- Nikolu kada smo upisivali u vrtić, želeli smo da on pohađa redovni vrtić. Takvu odluku smo doneli na osnovu saveta psihologa, ali i drugih ljudi koji su radili sa njim. To je bila preporuka, da Nikola pohađa nastavu sa decom urednog razvoja. Zato što deca sa Daunovim sindromom najbolje uče imitacijom i gledajući od druge dece. Međutim, mi smo naišli na prepreku. Podneli smo zahtev da Nikolu upišemo u redovan vrtić, ali nam na to niko nije odgovorio. Ali, kada je počeo septembar i nastava, pozvali su nas i rekli su nam da vrtići nemaju kapacitet da prime dete kao što je Nikola, jer su velike grupe, jer nema dovoljno vaspitača za te grupe i jer nema "ko da se bavi sa njim", "da će sedeti sam u ćošku i da neće imati ko da mu se posveti". U tom trenutku mi nismo znali možda, a nismo imali ni snage da se izborimo za neka svoja, ali i Nikolina prava. Tako da smo prešli preko toga i upisali smo ga u razvojan vrtić. To se ispostavilo kao dobro za njega jer su vaspitači bili divni prema njemu. Međutim, to nije bila podsticajna sredina za njega, jer su sa njime pohađala nastavu deca sa smetnjama u razvoju - tvrdi Bojana Petrović i dodaje:

- Na kraju smo se ipak odlučili, da probamo sa redovnom školom. Otišli smo na satanak i u jednu i u drugu školu i nakon toga on je krenuo sa svojim ličnim asistentom da pohađa nastavu. Deca su ga savršeno prihvatila i stvarno nije imao nikakvih problema. Mala deca vide sve oko sebe drugačije i ne vide razlike između sebe i svojih vršnjaka i to prihvataju nekako širokog srca. Ali, svedoci smo svakodnevnog nasilja u školama, posebno od strane dece u starijim razredima. Međutim, na svu sreću Nikola nije bio žrtva nasilja i ja mislim da je to zahvaljujući njegovom asistentu. Budući da sam na roditeljskom sastanku čula priču za devojčicu iz njegovog razreda koja ima blagu mentalnu retardaciju i koja je pretrpela nasilje, da kojim slučajem Nikola nema asistenta, mogli bismo da zaboravimo na redovno školovanje.

Prema rečima Bojane, Nikola je kao i svako ostalo dete, puno mašte i radoznalosti. Uprkos stanju u kome se nalazi, Nikola je naučio da svira gitaru, a pored ovog instrumenta ksrcu mu je priraslo i bavljenje sportom, pre svega plivanje koje inače redovno trenira.

- Nikola je kao i svaki drugi dvanaestogodišnjak. On mnogo voli muziku. Voli da peva i da isprobava sve instrumente. Konkretno zna da odsvira na gitari. Takođe on trenira plivanje koje obožava i ono mu je na prvom mestu - priča kroz osmeh Bojana.

Ona smatra da bi mi kao društvo trebali da se uključimo i bez predrasuda razumemo i pomognemo deci sa Daunovim sindromom. Nažalost u pojedinim delovima Srbije i dalje postoji sramota javno priznati i reći da ste roditelj detetu koje ima smetnje u razvoju, a pojedini roditelji idu toliko daleko da čak i kriju svoju decu.

- Mi kao društvo trebamo da tu decu prihvatimo i da ih ne odvajamo sa strane. Pre svega mislim da bi roditelji trebali da se postave drugačije prema takvoj deci. U Beogradu nije takva situacija, ali u ostalim sredinama je i dalje sramota ako imaš dete sa Daunoim sindromom ili nekom drugom smetnjom. Oni takvo dete ne puštaju napolje, takvo dete ne izlazi iz kuće i roditelji ga kriju. Ja i suprug smo od samog početka, od Nikolinog rođenja se postavili kao da on apsolutno nema nikakav problem,on je svuda išao sa nama i upravo zbog toga je svuda prihvaćen - zaključuje ona.

Kako dodaje, Bojana se ne opterećuje Nikolinom budućnošću, "šta će biti i kako će biti", najbitnija im je sadašnjost, da kao porodica budu zdravi i srećni i da normalno funkcionišu. Svim srcem se bore za Nikolu time što javno istupaju ne bi li podigli svest društva o problemu Daunovog sindroma i da kasnije uz pomoć obrazovanja, Nikola bude samostalan, uz njihovu manju ili veću pomoć.

(Telegraf.rs)