Ušli smo u štek migranata u Beogradu: Trošan sunđer, hladna noć i pusti snovi: "Bežimo, a ne znamo gde"

Nekada najprometniji deo Beograda, sada, već nekoliko godina, stara Železnička stanica čeka svoju potpunu obnovu i namenu kakvu zaslužuje. Ali, unaokolo u starim i napuštenim objektima, postoje zone koje Beograđani obilaze u širokom luku.

Spomenik Stefanu Nemanji i rekonstruisan Savski trg promenili su izgled ovog kraja, ali na pravu transformaciju čitave zone moraćemo još da pričekamo.

I sama nekadašnja železnička stanica krije "štekove" za spavanje ljudi koji bi, inače, to činili pod vedrim nebom. Sa zadnje strane ulaza, odmah ispred otškrinute kapije, ispucali beton zarastao je u korov.

Odmah na ulazu može se primetiti u kakvim uslovima obitavaju ovi nesrećni ljudi. Oni, uistinu, imaju obezbeđen smeštaj u centrima Komesarijata za izbeglice, ali mnogi biraju ulični život u iščekivanju nastavka svog putovanja.

Pocepani sunđeri pobacani su na pod, a na njima spavaju izbeglice. Prazne flaše stoje pored prozora nekadašnjih menjačnica i poslovnih prostorija. Otpatci od hrane, kartoni, delovi veša, pa čak i iskopana ogromna rupa puna smeća.

Hodajući kroz ovo sablasno skrovište ostetio sam pucketanje parčića stakla ispod đonova. Ogromna ulazna vrata su zakljucana, a kroz njih se presijava sunce i obasjava ovaj čemer i jad.

Ubrzo stižu dvojica migranata, od kojih jedan ulazi u skrovište i, pretražujući prostor, pokušava nešto da pronađe na podu.

- Mi ne znamo gde ćemo, došli smo ovde, pobegli od svega, ne znamo kuda ćemo - kratko nam je odgovorio migrant, a zatim otišao sa svojih prijateljem.

Još se mogu videti šalteri za prodaju karata, ali nema nigde žive duse, u daljini se čuju samo bušilice u obliznjem gradilistu, a umesto perona, sada je tu šut.

(Telegraf.rs)