Kad zaslužan čovek umre u bedi... Društvo je umelo da se oduži takvima, ovde počiva čuveni srpski slikar

Postoje veliki ljudi koji su svoje živote okončavali u bedi. Ali, ne duhovnoj. Umirali bi sami, bez ikoga svoga, gotovo bez imetka.

Ali, društvo je znalo kako da im se oduži.

Među dobrovoljcima u Prvom svetskom ratu bilo je i književnika, pesnika, arhitekata i slikara. Jedan od njih bio je i jedan od naših najistaknutijih slikara impresionista Kosta Milićević. Učestvovao je i kao vojnik ali i kao ratni slikar Vrhovne komande na Krfu. Na papir je prenosio motive sa fronta, vojničke portrete i pejzaže.

Ipak, najbolja ostvarenja bila su ona podstaknuta ličnim doživljajima sa Krfa. Tada nastaje i serija krfskih pejzaža (Izgled Krfa, Crkva na Krfu, Pristanište na Krfu, Maslinjak i druge). Do tada nedovoljno shvaćen od strane kritike ali po završetku rata u novembru 1919. godine na izložbi ratnih slikara Vrhovne komande, počinje interesovanje za njegov stvaralački opus.

Završio je u bedi, kao što je većinu života i proveo. Preminuo je u vojnoj bolnici od posledica upale pluća u 43. godini. Iako je umro sam, njegovu večnu kuću deli sa njegovim saborcima jer su njegovi posmrtni ostaci našli svoje mesto u "Kosturnici branilaca Beograda 1914-1918".

Ova kosturnica jedinstven je, divljenja i poštovanja vredan spomenik na Novom groblju.

Kada uđete unutra, okruženi ste kasetama u kojima su smešteni posmrtni ostaci srpskih boraca, a kosti se nalaze i pod zemljom, pod vašim nogama.

Posmrtni ostaci nalaze se u nivou suterena, prigodno oslikanom i nenametljivo ukrašenom prostoru ispunjenom crnim kasetama.

Za Kostu, skromnog, ali duhom bogatog umetnika, grobno mesto u Kosturnici svakako je velika čast.

(Telegraf.rs)