Vožnja Slavijom na kolenima: Putnica modra i pocepana, bila sama u autobusu, vozač nije ni trepnuo

U gradskom prevozu na liniji 39 vozač je jednog petka popodne najpre zaboravio putnicu, a potom ju je tako vozio da je iz sedećeg položaja pala i povredila se. Od svega što je mogao da učini, servirao je samo jedno prolamajuće "izvinite" da bi visinom svoga tona parirao plaču u njenom glasu.

Putnica je ušla na svojoj stanici, u začuđujuće potpuno prazan autobus. Na istom stajalištu su ušla još dva putnika, a na stanici niže još dve putnice. Njih nekoliko su, čini se, još brže napuštali autobus, sve dok na petoj stanici od ulazne, kod Hrama Svetog Save, nije shvatla da je u njemu sama. Tada je podigla glavu i nije bila sigurna da li se autobus uopšte zaustavio na stanici i otvorio vrata ili samo zastao kako bi ocenio volju putnika.

Preporučujemo

Već tada pomislila je da je vozač nije video, jer u suprotnom ne bi krenuo da srednjom trakom obilazi nanizane autobuse pred poslednjom stanicom na Slaviji. Tu se okreće i pauzira u Birčaninovoj, sve do polaska u suprotnom smeru - ka Kumodržu.

Kada je putnica postala sigurna u to, ustala je sa poslednjeg sedišta, mahnula vozaču, nadajući se da će podići pogled ka retrovizoru i pitala da li ju je zaboravio.

- Izvinite - rekao joj je iznenađeno.

- Ma, dobro - uzvratila je.

- Izvinite, sad ću da se okrenem, pa ću Vas ostaviti.

- Bez brige - izgovara i misli se kako će možda imati sreće da je ostavi u Kralja Milana, tu bi joj odgovaralo.

Razgovor je za nju trajao stojeći. Pošto se vozilo sve vreme neprirodno cimalo, putnica ponovo seda, na sedište za trudnice, najmlađe i stare - sa držačem za ruke ispred sebe. I maločas je umalo spala sa onog sedišta pozadi. Tada je pomislila da se možda nije namestila lepo, da joj se mantil kliza...

Nije znala ni šta se u tom času desilo, ali već sledećeg trena bila je na podu autobusa. Sa sve torbom - iz sedećeg položaja - našla se na kolenima i dlanovima. Pridigla se drhteći i što je brže mogla i sela na drugo sedište, takođe sa ručkom, bliže vratima. Kolena zelena, trave nigde. Čarape pocepane, obuća prljava. Učinilo joj se da ju je vozač u zlom času video u retrovizoru. Nije stao, nije joj prišao, nije joj pomogao da ustane, ni pitao kako je. Samo je na stanici, na kojoj ne treba da staje i otvorio vrata da ona izađe.

Ustala je i upitala šta se to upravo desilo.

- Izvinite - viknuo je, kao da je on pao jer ga je ona vozila kao da je stvar i kao da je ona njemu zaboravila da stane na stajalištu kod Hrama ili bar na Slaviji jer nije registrovala da on uopšte postoji.

- Šta mi se izvinjavate, na šta ovo liči?! Cela sam se prosula, pocepala i povredila se.

On je ćutao, a ona je izašla. Šta je drugo mogla.

Na Slaviji nema gde ni da se sedne. Samo stubovi na ulazima u zgrade. Naslonila se, uzela maramice i krenula da se čisti redom, menjajući izraze lica od šoka do besa.

Tek tada je shvatila da se dočekala i na ruke, jer su joj dlanovi bili prljavi. Sat se otkopčao.

- Gde je telefon? Aha, u torbi.

Pa, ni on joj nije bilo u rukama. Šta se, pobogu, desilo? Da li je naglo skretao, da li je kočio?

A autobus za to vreme odlazi. BG 920... Koja li su poslednja dva slova?

Zviždač nađe otirač

Nije ni bitno, misli se. Prošlog puta kad je zvala, pitali su je: "A jeste li sigurni da je to ta registracija?" Kao da daje informaciju koja ne može da se proveri. Putnici imaju aplikacije na kojima im piše koliko je koji autobus udaljen od određenog stajališta, ali zato nadležni ne znaju kad im je koje vozilo na ulici. Nego, ako bi se desilo da ih neko pozove, da npr. prijavi vrata koja ne mogu da se zatvore/otvore, taj neko mora da ponese odgovornost eventualne lažne optužbe zato što je tužibaba.

Tog prethodnog, prvog i jedinog puta, za 10, 12 godina korisničkog iskustva u gradskom prevozu, putnica iz priče pozvala je najpre kol-centar firme da kaže da postoji problem sa vratima i da bi to neko vozilo bilo najpametnije isključiti iz saobraćaja. Eto, kao zabrinuti građanin. Nije lično bila u problemu, ali seća se vreve iz prevoza. Pred ulazom u privatnu zdravstvenu ustanovu na Slaviji, gde se uputila opet nekim autobusom na liniji 39, razni državni, privatni i gradski nadležni upućivali su je jedni na druge, sve dok se razgovor sa poslednjima nije završio njenim odbijanjem da ostavi lične podatke.

- Ja ne zovem da prijavim sebe, nego kvar u autobusu, da neko ne nastrada - nervirala se, ali nedovoljno ubedljivo za one s druge strane slušalice.

Podaci ili ništa. Pitala se do koga ti podaci mogu da stignu i da li će opet moći da se vozi tom linijom. Osuđena je na nju, u tom delu grada živi.

Uostalom, setila se i iskustva iz porodice. Sestra je pre nekoliko godina ušla u prepun autobus na liniji 26. Na nekom od narednih stajališta vrata su se otvarala i zatvarala preko njenog stopala. Osećala je kako tu nešto krca. Dugo nije mogla se osloni na nogu; završila je na bolovanju i fizikalnoj terapiji, pratila oticanje pri svakom naporu, ali njen bol nije uvažen. Da bi dobila odštetu, morala je da ima otkucanu kartu. Objašnjenje da je jedva ušla u prevoz, jer nije bilo mesta, te da nije mogla da ni priđe validatoru, nije prošlo. Kome se u autobusu desi nešto loše, a nije se otkucao, taj nije bio u autobusu.

**

Za šta čkilji suznog pogleda? Koga zanimaju poslednja dva slova registracije?

(Telegraf.rs)