San o bubregu i prokletstvo sobe za dijalizu: Umesto medalja, Aleksandar broji čvorove na rukama

Aleksandar Katanić (35) nekada je bio sportista, trčao je i osvajao svet oko sebe od svoje šeste godine ne misleći na prepreke. Sada gleda svoju ruku prepunu čvorova, a umesto fudbala, trčanja i plivanja u glavi mu je samo jedna reč "dijaliza". I putovanje je za njega san, jer utorak i subota su dani rezervisani za ležanje na krevetu, za proces čišćenja krvi mašinom koja nemilosrdno ispušta jednoličan zvuk, a koja za njega znači život.

Ali, kakav život... Oko njega su oni koji već posustaju, čije su ruke potpuno propale, a lica ispijena i žuta. Na dijalizi se živi i dvadesetak godina, kaže Aleksandar, ali telo trpi veliki teret, otrove i muke.

On, kao i svi oni koje utorkom i petkom sreće na mestu koje stvara mučninu imaju samo jedan san - da dobiju poziv za transplantaciju.

Našem sagovorniku je iznenada 2016. godine, na sistematskom pregledu koji mu je bio potreban da bi se profesionalno bavio sportom na poziciji fudbalskog sudije, dijagnostifikovana hronična bubrežna insuficijencija.

Kako je vreme prolazilo, njegovo zdravstveno stanje je bilo sve gore. Terapija koja mu je propisana nije imala efekta.

U januaru 2021. godine lečenje je nastavio na VMA u Beogradu. Bubrezi su izgubili svoju funkciju stoga je Aleksandar bio primoran da krene na hemodijalizu. Sada Aleksandar čeka svog donora.

Dočekao nas je u svom stanu vrlo srdačno i gostoprimljivo. Bio je previše ljubazan, da sam se na trenutke osećao neugodno. Znam da se iza tog njegovog osmeha krije se tuga i nemoć jer on nije više u mogućnosti da vodi život kao i njegovi vršnjaci.

Aleksandar Katanić je za naš portal ispričao kako je to živeti sa dijalizom kao i o ostalim problemima sa kojima se susretao tokom mukotrpnog procesa lečenja kojima je podvrgnut već nekoliko godina.

- Problem sa bubrezima sam otkrio 2016. godine na sistematskom pregledu za fudbalskog sudiju. Ustanovljen mi je visok pritisak i poslat sam u Klinički centar i tamo su ustanovili da je to zbog toga što je bubreg počeo slabije da radi. Svako ko ide na dijalizu, zna da je jako teško jer ne možeš da živiš normalnim životom jer teško možeš da odeš na putovanje, recimo ako želiš da odeš u Grčku, moraš da odradiš tamo najmanje tri dijalize da se ne bi tvoje stanje pogoršalo. Takođe, ako želiš da otputuješ negde u unutrašnjost Srbije, recimo u Vrnjačku banju, na recimo pet dana, i tamo moraš da se organizuješ i da odradiš dijalizu. Zbog toga što tvoje telo tokom ishrane koju unosiš, ubacuješ otrove i onda moraš da se očistiš od njih. Kalijum u organizmu se povećava, stvara se voda, moraš da izbaciš višak tečnosti, ali kalijum je najveći problem jer ide na srce i dovodi do gušenja. Život na dijalizi uopšte nije kvalitetan - započinje svoju priću Aleksandar.

On kaže da je bolest bitno uticala na njegovu sportsku karijeru. Sada više nije u mogućnosti da trenira i da se bavi sportom i toga sve čini jako nesrećnim, priča Aleksandar dok pokazuje fistulu na levoj ruci.

- Što se tiče toga baš je uticala. Uticala je jer sam ja od svoje 6 godine u sportu. Pored toga što sam trenirao fudbal, voleo sam i da vozim bicikl, da istrčim na 25. maj, da treniram u teretani, ali sada nisam u mogućnosti da to radim. Sport mi je bio život, sve što mi se dešavalo u sportu bitno je uticalo na moj život. Ja sam želeo da budem fudbalski sudija i da dobijem licencu. Međutim, bolest i dijaliza me je omela i zbog toga sam baš nesrećan. Ja više ne mogu da treniram jer imam fistulu na levoj ruci i kroz tu fistulu primam dijalizu. Kada vidim i čujem da moji drugari idu da igraju fudbal, prođe me neka jeza i mnogo sam nesrećan zbog toga. Ako Bog da da se transplatiram, možda neću moći da se vratim treniranju fudbala, ali ću verovatno moći da ponovo vozim biciklu, da idem na plivanje - objašnjava Aleksandar.

Aleksandar kaže da ljudi na dijalizi u proseku žive oko dvadeset godina.

- Ljudi u proseku žive dvadeset godina, ali treba i da se spomene da neko nije ni u mogućnosti da ide na dijalizu jer ima lošije vene i onda ne može da se dijalizira. Ja sam upoznao ljude koji su dvadeset i pet godina išli na dijalizu, a čuo sam za ljude koji su išli i na deset do petnaest godina. Nakon godinu dana na dijalizi osećam se OK, trenutno idem dva puta nedeljno, ali ukoliko bi mi se rezultati pogoršali, morao bih da idem i tri puta nedeljno. Trenutno idem utorkom i subotom. Prvo treba psihički da se navikneš na takav život, tek onda ide ostalo, ta dijaliza i sve što ide sa tim. Ja kada završim sa dijalizom meni je taj dan propao. Nisi ni zašta, osećaš se iscrpljeno. Spavati se, slabiti apetit, baš je neprijatan osećaj, prosto da nikome ne poželiš takvo stanje - tvrdi Aleksandar.

Majka nije mogla da mu bude donor

Aleksandar je kontaktirao kliniku u Turskoj koja mu je odgovorila da je dobar kandidat na osnovu medicinske dokumentacije, međutim, oni su mu odgovorili da njegova majka ne može da mu bude donor, pre svega zbog njenog, ali i njegovog zdravstvenog stanja.

- Ja sam pre nekih meseca dana sa majkom otputovao u Tursku kako bi mi ona bila donor, međutim ona to nije mogla da bude jer su oni detaljnim analizama ustanovili da njeni bubrezi nisu bili dovoljno kvalitetni i da postoji velika opasnost, da ukoliko bi ona bila donor, da kroz dve godine i ona može završiti na dijalizi. Takođe, saopštili su mi i da taj bubreg koji bih ja primio, neće dugo trajati, tako da su oni odustali od transplatacije. Bili smo tamo desetak dana, uradili smo detaljno sve analize, nažalost završilo se loše i ostala je ta borba. Tražim donora i videćemo šta će sve na kraju biti - priča Aleksandar.

Da nesreća ne bude manja, niko iz njegove uže porodice nije mogao da mu donira bubreg, razlog jer se oni suočavaju sa zdravstvenim poteškoćama.

- Otac je imao veliku želju da mi donira bubreg, čak je želeo da mi donira i po ceni da se ne probudi iz kome. Kažem to jer ima problem sa srcem, ima dva stenda, iako bi mi bio donor postojala bi opasnost da se ne bi probudio iz anestezije. Tako da nije bilo moguće uraditi transplataciju zbog njegovog zdravstvenog stanja. Tetke su isto želele da budu donori, međutim, obe imaju šećer. Nažalost, tako se ispostavilo. Što se tiče daljih rođaka i oni imaju zdravstvene probleme i nisu u mogućnosti da mi budu donori. U Srbiji donori mogu biti samo rođaci do drugog kolena. Kod nas nisu još uvek doneli taj zakon da ti i prijatelji mogu biti donori - kaže Aleksandar.

Aleksandar poručuje ljudima koji idu na dijalizu da ne odustaju, da uvek postoji rešenje i da ako se ima volje, stvari će na kraju doći na svoje mesto.

- Ja bih se obratio ljudima koje nažalost čeka dijaliza, pre svega što se tiče problema kreatina. Kada sam saznao da imam povišeni kreatin, ja sam izdržao da pet godina ne odem na dijalizu. Neko izdrži i do deset godina, neko i do petnaest godina, sve zavisi, meni je kreatin bio 200 nekih pet godina, a potom je sa 200 skočio na 1.000. Kada ti kreatin dođe do 1.000 to znači da imaš previše otrova u krvi, da moraš da se očistiš i da odeš na dijalizu. Ja bih preporučio ljudima dijalizu, da to nije strašno, da postoji transplatacija, da postoji neko rešenje, da je ipak 21. vek. Da moraju da budu jaki i da moraju da se naviknu na taj neki drugačiji život. Psihološka podrška porodice je jako važna. Potrebno je pozitivno razmišljati, "samo napred" i desiće se nešto kako treba - tvrdi Aleksandar Katanić.

On kaže da su se u međuvremenu javili ljudi koji su ga pitali da li mu se neko javio kao donor. Javila mu se i jedna žena koja je želela da mu bude donor, nakon kosultacija sa svojim lekarom, ponovo ju je kontaktirao, međutim ona se više nije javljala.

Ali Aleksandar ne gubi nadu, nada se pozivu donora i veruje da će jednog dana ponovo moći da živi život kao i ostali mladići njegovih godina.

(Telegraf.rs)