Šareni stikeri, ruže, jedno mesto za paljenje sveća i stotine imena: Ušli smo u Vrt sećanja na Novom groblju

Ovde počivaju posmrtni ostaci pokojnika, ali nema grobnih mesta, slika, krsta ni spomenika. Samo postoji spisak preminulih, koji se iz godine u godinu uvećava. Kraj imena ljudi, iako to nije dozvoljeno, njihovi voljeni lepe stikere, srca i razne simbole, a na zemlji nalaze se cirkoni, ukrasi i lepe poruke upućene najmilima.

Želja pokojnika bila je da budu kremirani i da nemaju svoje grobno mesto, a kako pepeo po zakonu nije moguće posuti na otvorenom, on se posipa u Vrtu sećanja na Novom groblju. Pepeo se stavlja duboko u zemlju, a potom se otvori zatvaraju specifičnim kružnim poklopcima, koje potomci, porodica i prijatelji ukrašavaju i ulepšavaju.

Preporučujemo

Ovde je sve drugačije nego na ostatku groblja, to je mesto gde uvek cvetaju ruže. O samom vrtu i njegovom uređenju staraju se "Pogrebne usluge", a ožalošćeni imaju posebno mesto na kojem mogu da ostave svoje cveće i zapale sveće. Po zemlji to nije moguće.

Porodici je ponekad ovakav način sahranjivanja neobičan - oni nekad imaju potrebu da na samom grobnom mestu ostave cvet, dar, ili zapale sveću, navikli su da pogledaju spomenik, ime i prezime, sliku... A ovde su samo ruže. Desi se, ipak, da neko zalepi i sličicu pokojnika pored njegovog imena na spisku, iako su zamoljeni da to ne rade. Imaju potrebnu da nekako dodatno obeleže mesto počivanja svog najmilijeg, a simboli su često netradicionalni, šareni i na specifičan način iskazuju bliskost živih sa onima koji su nas napustili.

Kraj jednog imena neko je zalepio bubamaricu. Neko je dobio crveno srce, a neko čitav niz šarenih srcašca. Kraj jednog imena je aviončić, a na drugom mestu morski konjic.

Na zemlji, kraj otvora u kojima je pepeo posut, neko nije odoleo a da ne stavi kandilo, makar jednu saksiju sa cvećem ili neki veći stiker, baš na poklopcu koji krije pepeo...

Ipak, uprkos ovim malim kršenjima pravila, celina je ispunila svoju funkciju - to je uvek uređena, jednoobrazna bašta, u kojoj se nijedno ime posebno ne ističe, već se ona samo ređaju po godinama smrti. Jedni kraj drugih, tako, počivaju i jedno ispod drugog ispisana su imena ljudi koji se međusobno verovatno ne poznaju, a vezuje ih samo vreme kada su nas napustili.

Prema kućnom redu Vrta sećanja sveće se mogu paliti samo u palionici sveća, a cveće se može ostavljati samo u žardinjeri namenjenoj za to. Nije dozvoljeno gaziti po ružičnjacima, niti ostavljati predmete i cveće na ovim površinama. Takvi predmeti biće uklonjeni od strane zaposlenih.

Inače, treba napomenuti da kremacija ne znači nužno sahranjivanje na ovakav način. Urne mogu biti položene u grobnicama, grobovima, ali i u rozarijumima i kolumbarijumima. Kremiranje je postalo popularno u posleratnom periodu, kada se na neki način i promovisalo, a urne mnogih poznatih ličnosti koje su kremirane položene su u Aleji zaslužnih građana, koja je i arhitektonski bila u značajnoj meri koncipirana za taj, tada novi način sahranjivanja.

Kremacija je u Srbiji odobrena 1961. godine, a prvi krematorijum počeo je da radi četiri godine kasnije.

Vrt sećanja osnovan je davne 1970. godine, a projektovala ga je arhitekta Milica Momčilović.

Zanimljivo je da je ograda Vrta sećanja podignuta u orijentalnom stilu, ali takvom da se lepo uklapa u celinu groblja. Razlog tome je što je Vrt sećanja, zapravo, na mestu gde je trebalo da bude osnovano tursko vojno groblje.

Porodice i potomci preminulih nemaju nikakve obaveze prema "Pogrebnim uslugama" za svoje najmilije čiji je pepeo posut u Vrtu sećanja.

(Telegraf.rs)