Pomračeni um je na ovom mestu u Beogradu prolio krv jedne majke: Rosa Satarić je bila njegova 1001. žrtva

Jedna mala tabla više od pet decenija stara, prepukla napola, svedočila je o strašnom zločinu koji se dogodio na uglu Simine i Višnjićeve ulice 1968. godine. Bez zadrške u prstu, držeći obarač revolvera nasred ulice, Milorad Golubović ubio je ženu koja je za ruku držala sedmogodišnju devojčicu. Mirosanda Rosa Satarić, pala je pred noge pomračenog uma, ljubomornog krvnika, koji ju je prethodno godinama proganjao, samo zato što je umislio da mu ona može biti žena.

O ovoj ploči i ovom događaju Telegraf je već pisao. Ali, poslednja slika te iste polomljene, stare ploče, sa emotivnim ispisom posvećenom žrtvi, nastala je kada se pred njom našla Rosina starija ćerka, koja je imala sreće da taj dan ne ide sa mamom kod zubara i da ostane kući. Ona se zove Marina i danas ima 65 godina, u vreme ubistva majke imala je 10. Njena sestra imala je sedam. Obe su zdrave, srećno su se udale i rodile decu. Život je morao da se nastavi, a sećanje nije smelo da izbledi.

Danas, posle 52 godine od postavljanja prvobitne table, koja je, treba naglasiti, bila najpre postavljena na zgradi, a potom spuštena na pločnik, na tom mestu sada je potpuno nova, tabla dostojna sećanja na Rosu Satarić, čiju je priču objavio i portal Kaldrma.

"Žene, ljudi i deco, ovde je 22. juna 1968. godine revolverskim kuršumima izrešetano telo nedužne, čestite i dobre žene i majke, Mirosande Satarić, na očigled njene male ćerkice. Svoj mladi život žrtvovala je braneći svoju čast i poštenje. 8. mart 1970. godine. Obeležje se stavlja na inicijativu 48 radnih kolektiva grada Beograda", pisalo je na staroj tabli, a na novoj, obnovljenoj, dodato je samo da je ona obnovljena 8. marta 2022. godine na inicijativu porodice.

Nova tabla je podignuta iznad trotoara, a na njoj se nalazi ugraviran lik Rose Satarić. Otkrivanju table prisustvovala je porodica, kao i zamenik gradonačelnika Beograda Goran Vesić.

- U ime porodice, zahvaljujemo vam se što ste ovde sa nama danas. Zahvaljujemo se i portalu Kaldrma, ali i novinaru Telegrafa Mateji Beljan, koji je povratio sećanje na ovaj događaj. Zahvaljujemo se i čelnicima i službama grada Beograda, što su nakon toliko godina prepoznali važnost obeležja i obnovili mesto stadanja žene, majke i verne supruge Mirosande Rose Satarić, brutalno stradale samo zato što je bila žena, lepa žena, koja nije htela da napusti porodicu zbog nepoznate osobe - kazala je na otkrivanju table unuka Ivana Jerković Andrejević.

Mirosanda je bila kasirka u jednoj prodavnici, a Milorad mušterija koji je uvek bio lepo primljen za njenim pultom. Ali, to nije bio običan muškarac, ljubomorna zaljubljena duša koju je osvojio osmeh, on nije bio nepoznati zločinac koji je napunio stranice crne hronike. On je bio tihi heroj toga doba, čovek milicajac, koji je za državu odradio velik, ali krvav posao. Sam je priznao na sudu da je ubio između 500 i 1.000 ljudi. I to ne u ratnim dejstvima, već kao dželat, egzekutor, hladne glave.

- Taj zločin je bio neobičan, jer su žene u to vreme bile mnogo poštovanije. Nije to bilo porodično nasilje, jer je otac živeo sa nama. Nije bilo ni partnersko. Nije bilo ni nasumično. On je bio moćnik iz senke i nosio je u sebi psihičku bolest jednog moćnika. Smatrao je, valjda, da mu država duguje toliko da mu ženu nađe. Bolestan um koji je navalio da dobije šta hoće, kad nije dobio šta hoće, rešio je da razbije to što nije mogao da ima - opisala je za "Telegraf" Rosina ćerka Marina, koja je zamolila da se ipak odreknemo fotografisanja njegog lica. Ipak, svojom rukom pokazala nam je mesto zločina.

Na sudu se nije pokajao, osuđen je na smrt, pa na dve decenije zatvora. Dočekao je duboku starost na slobodi.

Golubović je u štampi razapet, ali nije pošteđen bio ni Rosin suprug. Pitali su ga u jednom naslovu "Satariću, gde ti je bila satara?"

- Proganjanje je trajalo godinama. Moj otac je mogao da pusti da stvari teku kako su tekle ili da ga ubije. Da ga je ubio, završio bi na doživotnoj robiji, a porodica bi bila označena kao porodica ubice. Jer, Golubović je bio tihi narodni heroj - priča nam Marina.

Taj teret ovaj čovek vukao je do kraja života. Milorad mu nije nikada izlazio iz glave.

- Sećam se da smo oko godinu i po dana nakon suđenja išle na more. Prolazili smo pored Podgorice, gde je on bio u zatvoru. Ja i sestra smo ostale u kolima. Otac se vratio i rekao je: "Pustili su ga".

- Mnogo godina kasnije otac je samo rekao da je on umro, ne znam kako je dolazio do tih informacija... - kazala nam je Marina dodajući da je krvnik morao imati tada i preko 80 godina.

- Otac je čuvao sve članke iz novina i sve slike sa uviđaja. Ja sam te slike pocepala i bacila, nisam želela da se iko seća tako teških trenutaka, jer to se desilo, a mi smo naše živote nastavili - zaključuje naša sagovornica.

Koliko je ovaj zločin bio specifičan govore još dve činjenice. Najpre, niko nije hteo da svedoči o njemu, pa je to morala da učini Rosina istraumirana ćerka.

- Nijedan svedok nije hteo da svedoči. Ljudi su se plašili. Čovek koji je bio očevidac samo je rekao: "Ja imam dvoje dece. On će izaći za godinu-dve, a ja imam dvoje dece" - pričala nam je Marina.

Druga činjenica je bila da su stranci postali zainteresovali za slučaj. I to je pokrenulo tajac. Priča o Rosi postala je tabu onoga trenutka kada je mogla da ukalja poredak države koja se još održavala na čvrstom partijskom sistemu.

Rosa je možda i jedina žrtva Milorada Golubovića koja ima ime, prezime i grob - u jednom selu u zapadnoj Srbiji.

Osmi mart - simboličan datum, da se nasilje ne ponovi

- Obeležje je postavljeno na današnji dan davne 1970. godine od strane radnih organizacija, građana i građanki Beograda, čime su poručili: Stop nasilju, stradanju žena, jer one su deo nas, naše ćerke, majke, sestre, i njihov glas je tada bio glasan, a poruka jasna, a danas će neke žene za njihov praznik dobiti manji ili veći znak pažnje, osmeh, zagrljaj i nežnost bližnjih, ali neke žene žive u strahu osvrćući se, plašeći se za svoju i bezbednost svoje dece.

- Umesto zagrljaja i osmeha dobiće pogled pun mržnje i prezira, umesto nežnosti dobiće fizičko nasilje ili ne daj bože nešto gore. Umesto osmeha, suze i modrice. I zbog njih, ovo obnovljeno obeležje neka bude ponovljena poruka: Stop bezumnom nasilju nad ženama, žene imaju pravo na život i život bez straha. Ovo je podsećanje na žene stradale od ruke ubica nasilnika, decu koja će majke pamtiti sa fotografija i bližnje sa doživotnim bolom u srcu za bez razloga izgubljenim dragim bićima. Da se nikada ne zaboravi i ne ponovi - dirljivo je govorila Ivana Jerković Andrejević.

Zamenik gradonačelnika Goran Vesić istakao je da je svaki Osmi mart važan kako bismo se podsetili šta smo dosad uradili, a šta nismo još učinili da se ovakve stvari više nikada ne dogode.

- Sećanje na žrtve znači i opomena za sve druge i obrazovanje za buduće generacije, kako ne treba da se ponašamo. I zato mi nije bilo teško da donesem odluku da se spomenik obnovi, zato što je to naša dužnost, naša obaveza i sećanje prema ovoj divnoj ženi koja je stradala samo zato što je bila žena, a i opomena svim drugima kako treba da se odnosimo prema nasilju u našem društvu. Nasilje nije, nažalost, iskorenjeno, iako imamo strožije zakone, iako smo uradili dosta toga da nasilnici budu kažnjeni, ali trebaće još mnogo vremena i promene mentaliteta kako bi nasilje bilo potpuno iskorenjeno u društvu, i ne samo prema ženama nego i prema svima ostalima.

- Znam da većina žena kaže da je 8. mart nevažan ako niko o njima ne vodi računa drugih 364 dana i to je tačno, ali to nema veze sa 8. martom. Osmi mart je važan, jer da nije bilo Osmog marta, da se žene nisu borile za svoja prava, danas ne bi mnoga od tih prava one imale i zato je svaki Osmi mart podsećanje, svođenje crte gde treba da kažemo jedni drugima šta još treba da uradimo da se ovakve scene više nikada u našem društvu ne ponove. Nažalost, ima ih i danas. I ne treba da žmurimo i da krijemo oči pred tom činjenicom. Ne treba da žmurimo i da krijemo oči pred činjenicom da možda i danas neka žena će nažalost stradati od ruku nekog nasilnika. O tome treba da razmišljamo i moramo da dođemo u situaciju da naše društvo postane takvo da svaka vrsta nasilja bude osuđivano. Prvo nasilje nad ženama, onda nasilje nad starijima, nasilje nad decom i bilo kakva druga vrsta nasilja - zaključio je Vesić.

(Telegraf.rs)