"Ne plači, mama": Vredni Dule (12) i njegova braća dobili nove patike. Majka u suzama

Bilećka ulica na Voždovcu. Tražimo broj 17, ali ga jedva prepoznajemo na već staroj izlizanoj tabli. Otvaramo polu zarđalu kapiju i ulazimo u dvorištance usko poput hodnika. Dečje stvari, izbledele i pocepane, suše se sa strane, a tu su i dve lopate i metla. Njima Dule i njegova braća izlaze na ulicu da čiste i zarade koji dinar.

Telegraf.rs je ceo vikend pisao o Duletu (12), dečaku sa Voždovca koji je ostao bez tate i kome se rugaju zbog pocepanih patika, a on posle škole trči da čisti i pomogne majci i dvojici braće. Danas smo išli da ih upoznamo.

Dule je, kao pravi domaćin, izašao da nas dočeka. Imao je osmeh isti kao sa slike, nevin, dečji. Pun nade. Za njim je odmah istrčao i brat Dario, samo godinu dana mlađi, a duplo sitniji. Pružio nam je ruku kao veliki, da se upoznamo, i nastavio da nas prati u stopu. Nemaju često goste, pa su svi bili uzbuđeni zbog posete.

- Nismo navikli da smo nekom bitni. Čudan je osećaj, ali prija - odmah na početku priznala nam je mama Maja Bekirović.

Na ulazu u sobu umesto vrata stoji ćebe.

- Stavila sam ga da ne duva - objašnjava nam ona.

Kroz stare, dotrajale prozore osećamo hladan vazduh kako se uvlači i reže. Maja je lepila pur penu, ali to nije mnogo pomoglo. U sobi su tri kreveta i jedna furuna u kojoj lože, i na kojoj Maja kuva. Zidove krase uramljene slike starijih ćerki koje su se odselile. Jedna živi sa momkom, a druga se udala i dobila ćerkicu.

Slike nasmejane dece na trenutak čine da hladna kuća, koja se teško zagreva, deluje toplije. U njoj, bez računara i telefona, bez igračaka i mnogo garderobe, odrastaju ovi dečaci. Najstariji je Aleksandar (15) koji ove godine završava osmi razred. I rade sva trojica. Kad koji može, dohvati se metle i ide da čisti za pare.

- Mama nam je zabranila da idemo da radimo. Mi onda čekamo da ona ode na posao, pa se iskrademo. Sve bih radio da pomognem mami, da imamo za jelo, za najosnovnije - priča Dule koji je 3. februara napunio 12 godina, a po zrelosti je zakoračio u svet odraslih.

Zahvaljujući Mariji Stanković, ženi koja je Duleta slikala kad je dolazio da čisti i to objavila na Fejsbuku, Dule i njegova porodica dobili su šansu za novi početak. Telegraf je tragom Marijinih informacija došao do dečaka i objavio priču, a humani ljudi ceo vikend zovu i dolaze da uruče pomoć.

Dule i njegova braća dočekali su nas u novim patikama. Mama Maja probala je da se suzdrži, ali je u trenutku rukama prekrila lice i zaplakala kao kiša.

- Najteže mi je što se toliko trudim, a ne mogu da im pružim dovoljno. To me jako boli. Druga deca imaju mnogo toga. Toliko toga bih im pružila, ali ne uspevam, i zato mi je mnogo teško - iz srca priznaje Maja, a mali Dario prilazi s maramicom da joj obriše suze i tiho govori: "Ne plači, mama".

Sve je, kaže, krenulo nizbrdo od pre dve godine, kada je njen suprug preminuo. Pet godina je bolovao zbog slabog srca i dijabetesa. Jedne noći više mu nije bilo spasa.

- Imao je dva infarkta. Od ovog drugog je jedva ostao živ. Bio je dijabetičar, primao je dva insulina, ujutru i uveče. Jedne noći sve je krenulo nizbrdo, Naišao je treći infarkt i bio je blag, ali srce nije bilo dovoljno jako da izdrži - kaže Maja.

Od tada radi po ceo dan, šta stigne, da joj deca nikad ne budu gladna. "To nikad ne bih dopustila", odlučno dodaje i prestaje da plače.

Trojica braće redovno idu u školu i znaju da je to jedini put da izađu iz teškog siromaštva. Vole i muziku, a talenat su nasledili od oca, koji je svirao klavijature. One stoje u sobi i čekaju da ih neko preuzme.

- Tata je želeo da ja naučim. I ja bih hteo. Počeo je da me uči note. Voleo bih da sviram kao što je on - priča mali Dule.

Dok razgovaramo, njegov telefon ne prestaje da zvoni. Dobri ljudi i dalje zovu i donose pomoć. Na stolu je konačno gomila slatkiša i sokova, a Dule i Maja donose poklone koje su spremili za nas - buket ruža, bombonjeru i čokoladu.

Trajno rešenje još se čeka. Obnova kuće koja je stara i zapušena kanalizacija su na prvom mestu.

- Skupili smo 10.000 dinara i zvali da nam otpuše kanalizaciju, ali oni nisu hteli. Rekli su da to košta 18.000 dinara i otišli - govori nam Dule.

Maja prima socijalnu pomoć i dečji dodatak, što skupa iznosi oko 23.000 dinara mesečno. Od toga, kaže, prvo plati račune i ostane im za hranu za još 10 dana. Trajno rešenje bilo bi naći Maji posao higijeničarke, koji bi joj doneo stalno i sigurno primanje.

Dok nas ispraća, Maja me hvata za ruke i govori još jednom "hvala".

- Toliko se ljudi javlja otkad ste objavili priču. Hvala vam svima. Kao da više nismo sami. Otkad je suprug umro, niko nam se više ne javlja, ni sa moje, ni sa njegove strane. Volela bih bar da pozovu da pitaju za decu. Znam da se plaše da ću nešto da im tražim, ali ja to nikada ne bih uradila - priča skromna žena i ogrće stari džemper dok stojimo ispred kapije.

I tada jednim okom prati šta rade njena deca.

- Dule, pa već si mokar, ulazi da se presvučeš - kaže mu brižno i dodaje nam kroz osmeh:

- On se uvek prvi isprlja. Ali, šta ćete, deca su to... Više od svega želim da jednog dana odem na posao znajući da će, i kada zatvorim vrata kuće, oni ostati samo deca koja se igraju, a ne ona koja idu da rade.

Ako želite da pomognete Duletu, to možete učiniti preko broja 062/104-73-45.

(Telegraf.rs)