U ovom beogradskom muzeju deca se otimaju za prut i mole učitelje da kleče na kukuruzu: Tu slave i rođendane

"Ne postoji dete koje je ušlo u ovaj muzej, a da nije isprobalo klečanje na kukuruzu. I svako dete je ustajalo vrlo razočarano, pošto ništa nije bolelo".

Tako za "Telegraf" priča direktor Pedagoškog muzeja u Beogradu Slobodan Vuksanović, koji nas je sproveo kroz postavku skrivenu iza zidova jedne od najlepših zgrada u Uzun Mirkovoj ulici.

Nažalost, ova stara zgrada nekadašnje Realke, tj. gimnazije, išarana je grafitima, a ranijih godina delovala je kao jedan od onih muzeja koji večno čekaju rekonstrukciju. Ipak, tabla je tu, vrata su otvorena, pa koga zanima može da zakorači u svet srpskog školstva od vremena svetog Save do danas.

Ovo nije običan muzej, gde u tišini posmatrate predmete iza staklenih vitrina, već je prilagođen deci i igri - tačnije, sticanju znanja kroz aktivnosti. Neki čak proslavljaju tu i rođendane.

Kukuruz nije jedina atrakcija. Kada vide figuru učitelja s prutom, deca se odmah late ove alatke da je i sami isprobaju. A lice učitelja zajapureno je i ražesteno, dok je kažnjeni učenik pokunjen i sav pretrnuo od straha.

Ova scena može se videti u vernoj replici učionice iz 19. veka, koja se nalazi u suterenu Muzeja. Kada zakoračite dole, kao da ste ušli u nekakav vremeplov. Umesto tableta (elektronskih uređaja koje danas koriste deca) na starim skamijama (klupama) su table. Prave table, kao one zelene u starim učionicama, ali male i uramljene tako da učenik može da je uzme u ruku. Nekada nije bilo mogućnosti da svaki učnik ima mastilo i hartiju - pisalo se i brisalo. A ko ne zapamti ono što je potrebno ili se izmotava... sledim u prut.

A zašto ne boli klečanje na kukuruzu?

- Deci objasnimo da kazna mora da traje bar 10 minuta, da bi se taj kukuruz utisnuo u kolena i da bi počeo da stavra fizički bol - priča nam direktor Vuksanović ispred ove postavke, koja se nalazi u prizemlju, a predstavlja jednu staru učionicu sa učiteljicom, dobrim učenicima koji su za svojim klupama i onog nevaljalog - na kukuruzu.

Doživljaj "vremeplova" nije samo zahvaljujući eksponatima u stalnoj postavci. Govorimo o delu koji je deci najatraktivniji: suterenu. Osim spomenute učionice iz 19. veka, u koju deca mogu da posedaju kao da su pravi đaci, tu se nalazi još niz prostorija, a koje sve zajedno čine - "escape room".

- To je hit, tim modernim generacijama koliko je neobičan stari telefon, pisaća mašina, magnetofon, toliko je "escape room" mesto gde se oni osećaju kao svoj na svome - priča Vuksanović.

Igra počinje od najstarije sobe, pune "paučine" (naravno, veštačke), pomalo zastrašujuće i skučene, sa sve "paucima" koji vrebaju, ali i crtežima na grubim "pećinskim" zidovima.

- Tema našeg "escape rooma" je razvoj pisma od klinastog do najmodernijeg ćiriličnog, odnosno od pećinskog doba do kompjuterskog vremena i deci je to jako zabavno, mada moram da kažem da zadaci uopšte nisu lagani, treba da reše neke šifre, neke rebuse - objašnjava Vuksanović

Kada se prođe kroz neke druge prostorije, kada se odgonetnu razni hijeroglifi stiže se do one učionice iz 19. veka.

Koliko je teško mališane odvojiti od "escape rooma", toliko ih je teško izvesti iz druge zgrade, koja se nalazi u dvorištu muzeja. Tu se nalaze eksponati koji se mogu dodirnuti, a potiču od nekih starih izložbi. Predmeti koji su trunuli u depou sada su deci nadohvat ruke.

Kada vide neobičnu tastaturu pisaće mašine, nešto što ih podseti na računar, ali im je jasno da ona to nije, odmah požele da pritisnu neko dugme. Tada se desi magija - slovo se utisne i ostaje na papiru.

Telefon sa brojčanikom doslovno decu stavlja u rebus - šta raditi i kako "okrenuti" željeni broj. A za radio aparat neki pomisle da je - mikrotalasna pećnica.

- Takođe, ovi stari radio aparati, "Kosmaj", koje su imali svi naši preci, dede, babe, roditelji, deci ništa ne znače. Izazivaju puno smeha, jer deca na pitnaje "Šta je ovo?" odgovaraju najčešće: "mikrotalasna peć" i imaju razne druge asocijacije. Najbliži odgovor koji smo do sada čuli bio je "Magnet koji svira"

Stari analogni fotoaparati, kamere, gramofoni, televizori bez daljinskog takođe su pravi hit. Deca ne mogu da poveruju da je nekada bilo potrebno ustajati sa stolice i pritislati neko dugme iznad TV ekrana kako bi se promenio kanal. I tih dugnića nije bilo tako mnogo. Nekada ste mogli da birate samo između dva programa, eventualno i neki treći ako ste živeli u autonomnoj pokrajini. Privatne TV stanice bile su nezamislive, a satelitska televizija nešto što je za nas još bilo u domenu naučne fantastike.

Stalna postavka

Glavna postavka nalazi se u nekadašnjoj zgradi Realke, mada je ona tokom svog veka (sagrađena je 1836. godine) često menjala namenu. Tu se kriju neki zaista vredni idragoceni eksponati i oni su zaštićeni vitrinama.

Ipak, ko ne bi zastao kraj stare kaemre koja danas na tržištu antikviteta vredi 35.000 evra ili se zagledao u to kako izgleda pčelinjak iznutra, kako "radi" svilena buba i kakve su kapice nosili učenici u predratno vreme. Imali su utisnute ambleme, dičili se slovom "A", koje je simbolizovalo kralja ujedinitelja. Tu su razni globusi, knjige, mape, stari mikroskopi i oprema za hemijske kabinete...

Mi smo u obilazak krenuli obrnutim hronološkim redom, pa nas je na samom ulazu dočekala tabla Školskog muzeja (kako se nekada zvao) sa petokrakom. Zatim su nas dva pionira uvela u svet školstva u vreme kada je u učionicama stajala slika druga Tita, a ono "A" bilo gotovo tabu tema.

Brzo smo prešli i na predratno vreme, pa smo videli kako se i pre stotinu godina u našoj zemlji razvijalo nešto što bismo modernim jezikom nazvali "dualno obrazovanje". To su bili učenici sa raznim alatkama, pravi mali šegrti, učenice za šivaćim mašinama ili mali vituozi koji su vežbali na starom pianu.

- Ovo je jako zanimljivo: svilena buba, leptir, kako funkcioniše košnica i kako se pravi med, život rovca, drugih nekih insekata, vrste vune kod ovaca, gradska deca, naravnmo nemaju predstavu, kao i ja što nisam imao, da postoji toliko vrsta vune, odnosno različitih sorti ovaca. Ovde su ljudski organi, kako izgledaju posle uzimanja veće količine alkohola... Napolju, gde smo napravili i muzej na otvorenom, imamo izloženu i bebu ajkule u formalinu - priča Vusanović.

I tako smo, korak po korak došli do kukuruza, pa zakorači u još starije doba - vreme kada se škola izučavala u manastirima. Tada nije bilo čak ni onih tabli na klupama. U stvari, nije bilo ni klupa, već su đaci sedeli na malim tronošcima i pomno slušali učene ljude.

Dolazimo, tako i do perioda Svetog Save. Jedna mapa Kosova i Metohije upotpunjena je maketama manastira u kojima su se đaci nekada obrazovali.

A svud oko nas možemo videti i nekakve haljine - nisu najmodernije, premda su lepe i svedene i lepo bi stajale svakoj današnjoj devojci, ali svakako pripadaju nekom nama bližem vremenu. Začudili smo se kada nam je direktor rekao da su to replike nekih maturskih haljina čak i s kraja 19. veka. To je deo izložbe "Đačka moda kroz epohe".

Inače, u suterenu zgrade, u jednoj arhaičnoj, ali prijatnoj i akustičnoj prostoriji sa zaobljenim svodom, nalazi se trenutno izložba posvećena Milanu Kašaninu, koji, inače, ima i svoj kutak u prizemlju, baš kao što ga ima i Milutin Milanković.

Neke izložbe su na gostovanju, pa nismo mogli do detalja da se prisetimo školstva u vreme Svetog Save, znamenitih žena srpske književnosti ili Svetomira Nikolajevića.

Muzej je već postao tesan za sve eksponate koje ima, ali zato može da se pohvali nečim što druge slične ustanove nemaju - prelepim dvorištem koje se u leto zeleni. Specijalno birane vrste ozelenjavaju ovaj kutak u zagušujućem centru Beograda, tu je i hotel za insekte, potom klupice i razni gosti iz komšiluka koji provode vreme zajedno sa posetiocima.

(Telegraf.rs)