Kresoje istražuje tajni svet Beograda, od klipova podilazi jeza, a svaki je otkriće: Prate ga klinci i starci

Dok šeta Beogradom on ne vidi ulice, trotoare i parkove, već tajne prolaze, lavirinte, mračne i zapuštene štekove. Najtamnija i najčudnija mesta u gradu prostiru se pod našim nogama, iza zidova i ograda.

Vrata tog mističnog sveta, skrivenog na naizgled običnim mestima, otvara za nas Marko Čolaković Kresoje.

On osluškuje, naslućuje, otvara stara, zaboravljena i zarđala vrata, neustrašivo ulazi i ne zaustavlja se sve dok je prostor slobodan, dok nema katanaca i nepremostivih prepreka koje bi ga zaustavile. Nikada ne obija. Ne okreće se i ne kleca. Njegova hrabrost kao da na momente nadilazi razum, ljudi joj se dive, ali ona nije sama sebi cilj. Jer, Kresoje ulazi tamo gde bi mnogi rado zavirili, ali bi im srce iskočilo iz grudi, a korak paralisao strah - u skloništa, tunele, napuštene kuće, groblja automobila... On donosi izneneđenje novim otkrićem i doživljaj istraživanja iz prvog lica.

O ozbiljnim i zanimljivim stvarima Kresoje priča u svom stilu, neformalnom, takoreći uličnom slengu: "Iiiii, de ste bre, braćo", fraza je kojom uvodi u priču.

- Vidi ova vrata, Boga pitaj ti šta ima tu - izgovorio je dok je sa našim reporterima šetao ka napuštenim servisima ispod Brankovog mosta.

Dok smo se mi okrenuli ka išaranom ulazu, stešnjenom između kamene građe starih stubova iz doba Mosta kralja Aleksandra, već je bilo kasno, već smo bili daleko.

Ali, Kresoju ta vrata nisu dala mira, za samo par dana vratio se i doneo nam neverovatnu priču o tome šta kriju stubovi Brankovog mosta i kako je moguće preći reku pod točkovima automobila.

- Imao sam možda nekih 8-10 godina, kada su roditelji već izgubili malo kontrolu nadamnom, ulazio sam u neke kuće u Smederevu, uglavnom one koje je trebalo da budu srušene da bi gradili neke zgrade. Ne drže me neka obična mesta, jednostavno želim da vidim više od toga što pruža grad. Majka se i dan danas plaši zbog toga što radim: "Marko, molim te pazi, Marko, šta radiš, jaoj pa ti nisi normalan", uglavnom je majka to koja vrišti, dok otac je to ono prihvatio kolko tolko, video je, je** ga - započinje priču za "Telegraf" Marko Kresoje.

Pred nama, obijena stakle i raščerupane kancelarije napuštenih servisa, stari, davno zaboravljeni automobili, grafiti i znaci. Senka ne dozvoljava korovu da ophrli ove objekte, sunce se probija kroz srču stakla, a pokoji dokument prekriven prašinom ukazuje na prošlost ovog mesta.

- Ovde čak imamo i par napuštenih automobila. Ja se bavim i istraživanjem napuštenih automobila po gradu, tako da zato sa vas doveo na ovo mesto - priča Kresoje.

Možemo biti zadovoljni što nas nije poveo u neki skučeni bunker, u koji se ulazi sa ulice, kroz šaht. Ili, što nas nije popeo na Stari savski most, na krov neke zgrade... Što nismo ušli u tunel kroz koji jure vozovi... Šta ga vuče na ovakva mesta?

- U početku je bio adrenalin, iskreno, ali kasnije, kako je to postalo svaki put svaki dan da to radiš, jednostavno je postala neka svakodnevica, čak i taj osećaj adrenalina se izgubio. Bilo je sasvim normalno da prošetam po ivičnjaku zgrade. Govore da nisam normalan, da sam lud, da sam ovo, da sam ono. Ono što je nekom normalno meni nije, nekome je normalno da se napije. A tome ko se napije je nenormalno što se ja pentram ili što uopšte istražujem ovakva mesta - priča Kresoje.

Od penjanja po konstrukcijama mostova, po krovovima zgrada i antena odustao je - iako ima zapanjuće snimke sa ovakvih mesta, smatra takve poduhvate opasnim.

U poslednje vreme istraživao je bunkere, kojih u Beogradu ima mnogo i uglavnom su zaostavština okupatora iz Drugog svetskog rata. Ti objekti su kasnije korišćeni i od strane JNA, danas su prašnjavi, mračni, jezivi i - beskorisni. Ulazi se bukvalno sa ulice. Kako izgleda kada se zatvore vrata šahta, kada je ispred mračni lavirint koji treba istražiti?

- Zapravo, nikad ne zatvaram vrata šahta, jer nikad se ne zna, može neko se parkira iznad mene i šta posle da radim. Tako da bolje šahta da je otvorena, sigurno je niko neće zatvoriti pre nego što proveri da li nekog ima unutra, da poviče i tako to sigurno ću to čuti i onda u izaći.

Uskri prolazi, vlaga, smeće koje pada kroz neki otvor, ostaci "civilizacije", stare novine i mašine za ventilaciju. Kresoje u svakom trenutku zna gde se se nalazi, gde bi mogli biti otvori za mitraljeze ili kupole za PVO sisteme, gde su alternativni izlazi...

- Nikada nisam naleteo ni na miša, a ne na pacova.

Na nekim mestima sretao je ljude - od sakupljača sekundarnih sirovina, da ne kažemo lopova, preko crtača grafita, ali i "sablasnih likova". Samo jednom naišao je na opasnost - pred njim je sevnulo sečivo.

- Skoro sam imao incident kada sam istraživao neku napuštenu vilu na Dedinju, gde mi je čovek izleteo i pretio nožem. Neki deda doduše, izvadio nož, predstavio se kao policajac, mislio je da kradem tamo nešto, u napuštenoj kući gde nema ništa da se ukrade. Izbegao sam taj incident nekako, ništa nije ozbiljno bilo - priča Kresoje ističući da je smirenost i staloženost ključna u svakom poduhvatu.

Pre nego što je počeo da istražuje bunkere, obišao je železničke tunele ispod Beograda. To nisu samo tuneli - tu su i razni prolazi, prilazi, telefoni, ormari, prostorije... Ništa od toga ne vidimo kada se vozom provozamo od Prokopa do Pančevca.

- Osećaj je kao da ste sami na svetu, zato što je tišina, ne čujete galamu sa vanjske strane, ne čujete ništa, samo tišina i vi. Još kada ugasite svetlo, ako ugasite sve - samo mrak i vi. Ko je klaustrofobičan, jako bi mu bilo neprijatno, ispaničio bi samo tako.

Tišinu prekida tutnjava voza, pod nogama drhti beton, a kada prođe, samo jarko crvno svetlo para tminu.

Kresoje je otkrio i napušteni tunel koji vodi ka Karaburmi, prepun je vode, vlage i nepoznate tvari koja se razliva pod nogama. Ali, i tu je bilo tragova civilizacije - grafita.

- Beograd ima dosta crtača koji crtaju po napuštenim mestima. Oni su jako zanimljivi ljudi, koje zanima isto ovo što i mene.

Kada se video klip izmontira, kreću komentari - publika je, za razliku od nekih drugih jutjub kanala, zaista mešana. Kresoja gledaju klinci, ali i stariji ljudi. I oni koji su stručnjaci u oblasti saobraćaja, arhitekture, urbanizma, pa i istorije, ali i oni koji samo žele da pođu njegovim stopama, često sa namerama da odnesu ono što je još ostalo u nekoj fabrici, skloništu, na groblju automobila.

- Pošto su sad u zadnje vreme počeli malo stariji ljudi da obraćaju pažnju na te klipove, a ja sam jako mlad, neke stvari koje oni znaju ja baš i ne poznajem najbolje, pa onda malo su tu negativni komentari... Ne obraćam pažnju na to, ako izvređaju, a opet kažu razlog zašto vređaju, to mi je OK komentar, to prihvatim kao kritiku, ako samo ono kažu "Vidi ga ovaj klinac šta radi nema pojma", to je totalno nebitan komentar.

- Iako su mi mnogo pisali u komentarima "A ti si lud, mogao si ovo da ukradeš, vidi ovde bakar, ovde gvožđe, ovde bicikl, nosi to kući ti bi se obogatio da si to uzeo", meni to stvarno nije cilj. Ja nisam došao sa namerom da ukradem, uništim, jednostavno došao sam samo da snimim da slikam.

Ako ste mislili da je njegov nadimak nekakva provokacija, varate se. Nema nikakve veze sa lascivnim... Zašto "Kresoje"?

- E e tu sam čekao. To je bilo pre jedno 10 godina... Drugar jedan iz šale kao kreše šibice. Malo je stariji od mene, pa je završavao osnovnu školu, znate kako to ide cigare, alkohol i sve to. I samo u jednom trenutku kaže "Ajde tebe da zovemo Kresoje". Celo društvo koje se tu našlo prozvalo me je tako. U početku sam se ljutio, nije mogao svako tako da me zove, ali posle nekog vremena sam prihvatio to Kresoje i teraj dalje. Malo je čudno, znaš kao kre-so-je ali nema veze s tim s čim većina misli da ima.

(Telegraf.rs)