Mi smo rame za plakanje, roditelji dođu, plaču i vrate deci na Onkologiju: Nisam znala da li su suze ili kiša

"Nema ništa gore nego kad vam je dete teško bolesno. Ne može mene ni svako da razume ni da me podrži. Jer šta ja imam zajedničko s roditeljem kome je najveća briga, recimo, minus na računu?"

Šetala sam sa gospođa Dušankom od Smiljanićeve na beogradskom Vračaru, lagano, nogu pred nogu, ka Institutu za onkologiju i radiologiju Kliničkog centra Srbije u Pasterovoj. Šetnjica od desetak minuta. Žao mi je što nije potrajala duže. Uputile smo se iz prostorija Udruženja "Uvek sa decom", stana prepunog novogodišnjih paketića, paketa bolje reći, ka Institutu. Nije bilo mesta u dva džipa, prepuna darova, pa smo krenule u šetnju.

Skoro sam saznala za ovo udruženje. Pomalo sam bila i iznenađena, s obzirom na činjenicu da postoji već 30 godina. Tri decenije saradnje sa onkološkim dečijim odeljenjem Instituta. U stanu sa terasom, televizorom, okićenom jelkom bilo je užurbano nekoliko dana pred Novu godinu. Ja sam tu bila "levo smetalo". Ipak, našla je Mileva Ličina, koja mi se javila na telefon kad sam prvi put pozvala udruženje, vremena i za mene.

Udruženje je osnovano 1991. godine, u ona vremena kada je nastao haos u bivšoj Jugoslaviji.

- Ljudi s vizijom su shvatili i prepoznali da jedno ovakvo udruženje može da pomogne. U ta vremena je bilo izuzetno teško. Svako vreme je donelo za udruženje i drugi vid ciljeva i drugi vid podrške koju smo pružali kako bolnici, tako i samim pacijentima, deci i njihovim porodicama - priča Mileva za Telegraf.rs.

- Izgradilo se novo odeljenje, baš po meri dece, fenomenalno izgleda, ali naravno to je takođe trebalo renovirati, opremiti novim krevetima, infuzionim pumpama, sve ono što je neophodno. Ono što sad radimo, po nama dva jako važna projekta, to je roditeljski kutak gde borave deca dok su na lečenju, kad nisu na stacionarnom lečenju i dolaze van Beograda. I drugi važan projekat je izrada perika od prirodne kose za devojčice koje je izgube. A danas ovom prilikom kao i uvek želimo da obradujemo našu decu povodom Nove godine, imamo i projekat licenca za Deda Mraza, objavljen je bio konkurs, potraga za Deda Mrazom.

- I kao što možete da vidite, odziv je bio fenomenalan i naša deca, kao i uvek, će se obradovati. Mislim da će se ove godine stvarno posebno radovati jer pokloni su od naših Deda Mrazova poklonjeni sa toliko ljubavi da je nama bilo teško šta da izaberemo za uzrast ili pol deteta, šta staviti, a šta ne u naš veliki poklon - objasnila je Mileva.

Kako je objasnila Mileva, udruženje se brine samo o deci koja se leče na Institutu za onkologiju i radiologiju Srbije. To ne znači da nemaju dobru saradnju i sa drugima, pomažu ih i podržavaju.

- Imamo izvanrednu saradnju sa medicinskim osobljem, posebno je to sad došlo do izražaja kada je ova korona i kada mi ne možemo da odemo na odeljenje. Sve potrebe koje imaju deca i roditelji nama upute, kako medicinsko osoblje, tako i vaspitači koji tamo rade, tako da će svako dete dobiti poklon sa svojim imenom i prezimenom, u skladu sa svojim uzrastom zahvaljujući izvanrednoj saradnji - kaže ona.

Na dečijem onkološkom odeljenju trenutno je sedmoro dece, kaže nam Mileva.

- Ima dece koja su na dnevnoj terapiji, oni će doći u Udruženje da dobiju poklone, njih ima 12 i još ima 15 paketića koje će deca dobiti na odeljenju, ali neki drugi dan. Deca koja se leče na onkologiji imaju ciklusne terapije, prime ih i odu kući tako da naša podela paketića, praksa je pokazala, traje tu negde do Svetog Save i kako mi njima odnesemo na odeljenje tako i roditelji sa decom dođu ovde i uzmu. Negde oko stotinu dece, manje ili više, prođe svake godine - kaže Mileva Ličina.

Sve poklone su donirali građani koji su se u velikom broju odazvali. Dobili su veliku količinu slatkiša, garderobe, interaktivnih igračaka, bojica, knjiga, tableta, bežičnih slušalica, pokloni su više nego bogati, navodi Mileva.

Želja za pomaganjem izrodila se iz sopstvenog iskustva

Vreme neko tmurno, kiša krene, pa stane, pa ne znam da li po licu osećam kišu ili suze kada mi Dušanka kaže da je nekoliko članica udruženja prošlo kroz najtežu bitku sa svojom decom. Otud i želja da pomažu. Sve su bile sa srećnim krajem, napominje ona, osim kod Vere.

- Moj sin je imao tumor na mozgu, eno ga sada, veliki momak, studira - priča Dušanka. - Mileva je sa ćerkom prošla kroz to.

Iako u udruženju nemaju nekoga kao što je psiholog za podršku roditeljima i deci, Dušanka kaže da su svi pomalo psiholozi jer i razgovor na koji roditelji dođu u udruženje itekako pomaže. "Izađu na pola sata, skoknu do nas na kafu, ispričamo se, isplačemo i vrate se kod dece kao novi", priča Dušanka.

Kad roditelji izigravaju majmune

- Mi smo rame za plakanje - kaže Dušanka jer dete ne sme da vidi tužnog i zabrinutog roditelja.

- Roditelj mora da izigrava majmuna, da radi šta god da je ono što mora da radi da detetu ne pada moral. Na roditelju ništa ne sme da se vidi - kaže Dušanka i priča da se, kad roditeljima sa Instituta kažu da su i sami prošli kroz isto, u njihovim očima vidi nada i spas.

Ispred Instituta vri kao u košnici. Vozila staju, ljudi ulaze u zgradu, izlaze, neki se samo "muvaju" ispred, puše... Dušanka ispred sreće Ivanu, lepu devojku širokog osmeha, koja je, kaže, "survajver" i koleginica. Osnovala je "filijalu" Udruženja u Loznici. 

Onda smo svi pripomogli da se u zgradu unesu velike kartonske kese sa poklonima i dotle smo smeli. Dalje, zbog korone, ne može. Običaj je, ispričala mi je Dušanka, da kad deci odnesu paketiće, donesu i tortu, druže se sa njima na odeljenju, pričaju, smeju se, to je i prilika da se zaboravi, bar na kratko, gde ste. Evo već druga godina, da to nije moguće. Paketiće su odneli na odeljenje, a sestre su zabeležile i reakciju dece. Prilika je to da svi, bar na kratko, zaborave gde se nalaze i misle neke radosne, dečije misli.

Jedan dečak je, prepričala nam je Mileva, odmah sve istresao iz kese da vidi šta je dobio. A onda, kada je čuo da će biti i slikanja zamolio je za malo vremena da sve vrati unutra da bi se lepo video ceo paketić.

(Telegraf.rs)