Ovo je spomenik Saši i Tamari, koračaju napred hrabro: Na njemu ne pišu detalji, ali na licima je sve

Hrabra partizanka sa puškom u ruci, u zagrljaju druga saborca, sa podignutom rukom - kao da gledaju u slobodu, u budućnost, koju nisu dočekali. To su brat i sestra, Saša i Tamara Žuržul, beogradski školarci koji su ostavili knjigu i dohvatili se oružja..

Za slobodu su dali mladost, ali danas su zaboravljeni. Tek retki posetilac koji tumara Novim grobljem tragajući za istorijom može zastati kraj njihovog groba. Jedna zvezdica i njihova imena - jasno je da su partizani, ali nešto više, čak ni godinu rođenja i smrti, ne možete pročitati na ovom spomeniku. Namrštena, ozbiljna lica, ali siguran stav, s korakom napred, tako okamenjeni stoje izliveni u bronzi.

Ako ste malo stariji, sigurno ste i sami bili pionir. Ili su to bili vaši roditelji. A deo ceremonijala bila je obavezno, osim crvene marame, i pionirska kapica. A na kapici, sa strane, bio je jedan detalj - značka. Upravo na toj značci bio je prikazan profil Saše i Tamare Žuržul.

Tako su u Titovo vreme oni bili slavljeni i voljeni, njihova izgubljena mladost postala je simbol svih novih mladih generacija koje dolaze, a koje će jednako postojano i hrabro gledati unapred, u budućnost, neku lepšu i bolju. Saša i Tamara dali su život za mladost koja je tek dolazila...

Oni su, inače, bili Beograđani. I danas na Voždovcu možete videti njihovu kuću i posetiti školu u koju su išli "Karađorđe".

Ova škola ćuva biste brata i sestre, kao i slike na kojima su predstavljeni.

Saša je bio izuzetno nadaren za crtanje i obuzet ratnim brigama u sveskama koje su preživele rat, u slikama je beležio početak ovog sukoba. A onda se latio puške, zajedno sa svojom sestrom.

Postoji priča po kojoj je, u uzavreloj atmosferi uoči 27. marta, velikih protesta protiv pristupanja Trojnom paktu, Saša na tabli profesorki napisao "Nećemo da učimo nemački jezik".

Saša je, prema dostupnim podacima, stradao na Sremskom frontu, časno, u svojoj 20. godini. Bio je zatočenik logora Banjica iz kog je uspeo da pobegne. Rođen je 1925. a stradao 1945. godine u vreme najljuće borbe za oslobođenje.

On je pobegao iz logora 1944. godine.

- Prethodno mu je majka Tatjana donela na ugovoreno mesto odelo. Čim je popustila budnost stražara, preskočio je preko žičane ograde i uputio se u unapred pripremljeni ilegalni stan. U njemu je, bez obzira na sve opasnosti koje su vrebale banjičkog begunca, nastavio da radi za narodnooslobodilački pokret. Kasnije je učestvovao kao ilegalac u borbama za oslobođenje Beograda, a zatim je dobrovoljno otišao na Sremski front. Postao je komesar čete u III proleterskoj brigadi. Poginuo je i pokopan u selu Ruševu, na frontu - navodi se u knjizi Sime Beogovića "Logor Banjica 1941-1944".

Tamara, rođena 1927. godine, stradala je iste te 1944. godine sa svojih 17 na planini Jastrebac.

Bila je borac Južnomoravskog partizanskog odreda, zatim VI srpske udarne brigade, a streljana je kao ranjenik od četnika 1. avgusta 1944. godine u selu Jasiku. U domu Žuržulovih, u Avalskoj ulici 125, pioniri osnovne škole »Karađorđe« podigli su Saši i Tamari Žuržul spomen ploču 1969. godine, navodi se u spomenutoj knjizi.

(Telegraf.rs)