Ovaj beogradski dom je utočište za studente sa invaliditetom: Tu žive ambicije, rađaju se ljubavi

Nevena Jevtić je studentkinja Pravnog fakulteta u Beogradu. Uskoro završava studije, nedavno je dobila i vozačku dozvolu, a svoje akademske dane provodi sa kolegama u Studentskom domu "Mika Mitrović". U ovu ustanovu doselila se nakon završene srednje škole, kao osoba sa invaliditetom, a sada, na koncu svega, nosi samo najlepše uspomene.

Preporučujemo

- U Beograd sam došla 2015. godine, tako da sam stanar doma već duži vremenski period. Pošto sam često išla u čitaonicu da učim i koristila menzu, to mi je pomoglo da se ovde malo više socijalizujem. Tako je krenulo i jedno lepo druženje, pa sam u ovom domu upoznala veliki broj divnih ljudi - kaže za Telegraf.rs Nevena.

Jedna zanimljiva, takoreći sudbonosna situacija, zadesila ju je na trećoj godini studija kada je konkurisala na jedan program za odlazak u SAD.

- Htela sam da se oprobam u tome. Nažalost, iako sam ušla u uži krug, nisam uspela da prođem. Nakon toga sam, uslovno rečeno, malo pala u depresiju. I dok sam bila tako razočarana, te godine se jedan dečko doselio u dom. Upoznali smo se i danas smo u vezi već tri i po godine. Tako mogu reći da mi je ovaj dom doneo mnogo toga lepog - priča Nevena kroz osmeh.

Međutim, tome je "kriv" i njen vedar duh koji neguje od ranog detinjstva.

- Generalno, vodim veoma aktivan život i nikada nisam dozvoljavala da me moj invaliditet sprečava u bilo čemu. Tako sam često izlazila i u grad, na razne manifestacije, u bioskop.

O tome svedoči i nedavno stečena vozačka dozvola. Takođe, objašnjava nam i da se u srednjoškolskim danima bavila sportom, tačnije bacanjem diska, u čemu je vrlo brzo napredovala i kvalifikovana na jedno međunarodno takmičenje.

- Ipak sam odustala od toga, jer sam želela da se upišem na fakultet. Ali sam i dalje aktivna, u smislu da sam prošlo leto bila sa drugarima na regati, gde smo se svi fenomenalno proveli.

Ostao joj je još jedan ispit do diplomiranja, ali planira i odlazak na master studije, što bi moglo da joj produži boravak u domu "Mika Mitrović".

- Ovo se može nazvati "utočištem" za osobe sa invaliditetom. Sobe u prizemlju su sređene tako da su prilagođene korisnicima invalidskih kolica, kao što sam ja. Prostrane su i sve vam je pristupačno do najmanjih detalja - od kvaka, štekera, čiviluka - objašnjava Nevena.

Njena domska drugarica i koleginica Maša Stojaković je takođe veoma zadovoljna životom i uslovima u ovom domu.

- Sviđa mi se što je sve ravno i pristupačno. Ovde sam veći deo vremena sama u sobi, ali to mi potpuno odgovara, jer mi je pomoglo da budem nezavisnija. Međutim, tetkice su ovde zaista ljubazne i pomažu kada, recimo, treba veš da odnesem na pranje ili kada sam u menzi. Naravno, i studenti mi pomažu. To su sitnice kada mi zatreba pomoć, ali ja to i ne osetim, jer imam sve te ljude oko sebe - kaže Maša.

Kao nam dalje objašnjava, pored sreće sa domom, imala je i sreću da fakultet na koji je htela da se upiše, takođe poseduje uslove za osobe sa invaliditetom.

- Pravni fakultet ima rampu na sporednom ulazu, ima platformu koja nam omogućava da dođemo do prizemlja, prilagođeni su i amfiteatri pa mogu nesmetano da pratim predavanja.

Maša, kao i Nevena, ima velike ambicije u životu. Kao diplomirana pravnica želi da nađe praksu, stažira i zaposli se. Ipak, kako tvrdi, iako je dom "oaza" u kojoj ima osećaj pripadnosti, iskustvo joj pokazuje da društvo ne prepoznaje dovoljno osobe sa invaliditetom.

- Postoji problem naše male prisutnosti u društvu. Tako, kada se pojavimo, na nas se gleda sa neke distance. Treba da se radi na toj prilagođenosti, od toga da možemo biti prisutni od malena. Trenutno tražim gde ću da stažiram, a istovremeno i posao. Mogu reći da je sve ovo do sada bila "mala maca". Deo zaposlenja je najteži. Još uvek nismo viđeni u toj sferi posla, da mi možemo da privređujemo i finansijski se obezbedimo. Misli se da večito imamo nekog pored sebe. Ali nije tako. Mi treba da živimo kao i svi ostali ljudi - zaključuje Maša.

Mogućnost života sa pratiocem

Stanari doma Anđela Obradović i Ilija Radosavljević takođe žive sa pratiocem koji im je skoro svakodnevno potreban, ali se, kako kažu, trude da što više budu samostalni.

- Studiram Farmaceutski fakultet, četvrta sam godina. Živim sa pratiocem, jer imam problema sa sluhom. Ipak, veći deo vremena sam sama, jer svakodnevne aktivnosti kao što su dolazak na fakultet, odlazak u menzu ili grad, uglavnom mogu samostalno da obavljam - kaže Anđela.

Ilija boluje od inflamatorne bolesti creva, zbog čega stanuje sa ocem.

- Sad smo praktično cimeri. On mi pomaže oko hrane, jer imam poseban režim ishrane, sprema mi hranu i ide u kupovinu.

Anđela objašnjava da je uslovima života veoma zadovoljna, ali da je njen društveni život ipak mirniji od ostalih sagovornika.

- Po prirodi sam stidljiva, mada mislim da to ima veze i sa mojim problemima sa sluhom, pa sam se više sama izolovala. Ipak, radim na socijalizaciji i dom mi pomaže u tome.

Ilija je u međuvremenu postao i redar u domu, pa je upoznat sa gotovo svim stanarima doma.

- Moj život je ove dosta bogat. Ali imam dosta prijatelja i sa svog i sa drugih fakulteta - kaže Ilija.

Kako nam je objasnio zamenik direktora Studentskog Centra Vladimir Cvijović, u domu "Mika Mitrović", postoje određena pravila na osnovu kojih se određuje ko će živeti sa pratiocem.

- O tome odlučuje lekarska komisija, u skladu sa različitim potrebama i stepenom invaliditeta. Oni dobijaju sobe koje su prilagođene različitim potrebama. Inače, dom ima oko 200 mesta - objašnjava Cvijović.

Jedinstvena elektronska učionica za stanare domova

Kako je i sam Cvijović objasnio, Studentski dom "Mika Mitrović", jedinstven je po tome što je namenjen studentima sa nekim oblikom invaliditeta.

- Ovde se mahom nalaze studenti sa nekim većim invaliditetom i specifičnijim potrebama. Međutim, i ostalih 13 studentskih domova u okviru Studentskog centra Beograd su pristupačni za studente sa invaliditetom.

Međutim, od ostalih smeštaja za studente, "Mika Mitrović" poseduje specijalizovanu elektronsku učionicu. Kako smo i sami videli, tu se nalaze prilagođeni kompujteri i tastature za akademce sa različitim smetnjama i oštećenim motoričkim funkcijama.

- Tastature su dosta veće od običnih. Postoji i ovaj džojstik koji omogućava pokretanje miša i tasteri koji mogu da imaju različite svrhe. Tu je i specijalizovani pokretač kompjutera pomoću očnih jabučica. Prvo se vrši kalibracija aparata i tako je dostupan za korišćenje - objasnio nam je Ilija.

Na kraju, kako su nam naši sagovornici naveli, period korone podnose kao i svi ostali studenti. Nastoje da žive kao do sada, puni radosti, ambicija i ljubavi prema životu.

(Telegraf.rs)