Beograđani neće u mašinovođe, to privlači đake samo s periferije i iz unutrašnjosti: Među njima 4 devojčice

Odeljenje 3. razreda, buduće mašinovođe - među njima 4 devojčice. Ulazimo u učionicu, a celo odeljenje složno razgovara o prethodno odrađenom kontrolnom. U Železničko-tehničkoj školi učenici su složni i upućeni jedni na druge - što nije čudno, jer je polovina njih smeštena u učeničke domove, a ostali svakodnevno putuju sa periferije, a sve to iz ljubavi prema železnici.

Ono što je zanimljivo to je da u ovoj školi gotovo da nema učenika iz centra grada - Beograđani neće u železničare. A ta zanimanja su i te kako tražena i tek će biti. Na primer, od 60 slobodnih mesta za tehničara vuče (mašinovođa) popunjeno je u prvom razredu tek 37. A sa diplomom ŽTŠ i nakon pripravničkog staža u rukama imaju posao od kojih mogu da zarađuju od 500 pa do 1.000 evra, ali i da se oprobaju u inostranstvu.

Kako nam je kazao direktor Zlatko Radosavljević cilj je da se škola još bolje promoviše, a uzor koji će pratiti je čuvena Vazduhoplovna akademija na Dorćolu. Jednostavno - svako ko bude upisivao ovu školu ima će gotovo zagarantovano zaposlenje, ali i još bolje uslove rada.

Za sada, škola koja pruža dobru perspektivu mora svake godine da kuca na vrata osnovnih škola i upoznaje učenike.

Oni koji nikada nisu čuli za Železničku tehničku školu odustaju često u startu. Razlog je neverovatan.

- Misle da se naša škola nalazi u Železniku, pa kažu, daleko je. Inače, obilazimo škole u prigradskim naseljima, jer u centru grada znamo da nećemo imati koga da privučemo. Naši đaci su iz Borče, Ovče, Krnjače, Resnika, Vinče, Obrenovca, Kaluđerice, Vrčina... Ranije je bilo više dece iz mesta u kojima je železnica koliko-toliko popularna; Lapovo, Leskovac, Požega, Užice... - kazao je direktor.

A oni koji upisuju školu, naročito mašinovođe, obično prolaze u nju kao školu koja je bila prva na listi želja za upis.

Milan Bandović dolazi iz Bosne, četvrta je godina i školuje se za tehničara vuče. To su mu bili deda i tata, a sada je i brat upisao prvu godinu na istom smeru.

- Kao dete sam često putovao sa tatom i već tada sam želeo da kada porastem, budem kao on - kaže nam Milan, jedan od boljih đaka škole.

Jedna učenica trećeg razreda već je sigurna u svoju budućnost mašinovođe. Kad je, potpuno sama, rešila da upiše ovaj smer, objektivno težak za ženu, nisu je polakomili ni čudni pogledi okoline, neverica, puno pitanja. Ona zna šta želi - da upravlja vozom i da svoja znanja jednog dana usavrši u inostranstvu.

- U mojoj blizini svi su bili iznenađeni. Šta, kako, otkud to, pitanja je bilo milion, ali ja sam znala da to želim - samouvereno i zrelo pričala je ova devojčica s našim reporterima.

Nakon što završi školu, želja joj je da studira u inostranstvu i da se možda jednog dana okuša kao mašinovođa u Nemačkoj, na njihovim brzim i sigurnim prugama.

Zašto je posao za devojčice težak?

- Vozovi koje vidite na BG vozu i novi putnički vozovi su jednodelni.  Mašinovođa tu samo prati panele i komande. Ali kod kompozicija vagona postoji i deo posla gde je potrebna fizička snaga prilikom otkačinjanja i zakačinjanja vagona i to je problem - objašnjava nam direktor Radosavljević.

Takođe, treba imati u vidu da su teretne kompozicije duge i do 700 metara.

U jednom kabinetu svetli znak za prolazak voza - to je deo vežbi. Direktor nam je objasnio da je veoma tražen smer u ovoj školi elektrotehničar telekomunikacija, a da učenici po završetku škole umeju da povežu kablove signala, nadzorne kamere, a škola će ubuduće biti opremljena i uređajima za vežbe sa optičkim kablovima.

Sa desne strane u ovom kabinetu monitori sa planom koloseka železničke stanice Beograd centar. Pozivamo jednog od učenika sa smera otpravnik vozova da nam demonstrira kako se barata ovim čudom ključnim za bezbednost saobraćaja na šinama. Kaže - još nije imao časove prakse na toj digitalnoj postajnici, ali smelo uzima miša u ruke i barata signalima. "Ovde kolosek ide podzemno" pokazuje nam na krak koji od Prokopa vodi ka Pančevu preko Vukovog spomenika Luka Vučetić.

On ne namerava da stane kada posle srednje škole uveliko bude držao zanat u rukama. Luka je na četvrtoj godini smera za otpravnika vozova, a nakon što maturira, planira da upiše fakultet ili visoku školu.

Šta radi otpravnik vozova, pitali smo ga i dobili odgovor "kao iz topa":

- Vrlo odgovoran posao. Stara se o tome da voz regularno krene i stigne, prati celu vožnju i odgovara da ona protekne kako treba - vešto navodi mladi Luka.

Većina učenika, kao što smo spomenuli, nije iz Beograda i skoro po pravilu dolaze iz porodica železničara. Dok se školuju, žive u nekom od učeničkih domova u Beogradu. Možda baš zato u razgovoru deluju kao odrasli, pričaju zrelo, lepo su vaspitani, skromni i dobri đaci.

Takva je i Tamara (18), skromna devojčica koja je krenula putem oca, majke, dede i brata. Na smeru je za otpravnika vozova, kao i Luka i veruje da im je ova profesija u krvi. Sigurna je da će biti uspešna i da je to njena budućnost.

Osim elektrotehničara telekomunikacija, mašinovođa i otpravnika, postoji i smer za komercijaliste. Ali, malo ko zna da se u Beogradu školuju i kondukteri. Reč je o trogodišnjem smeru koji još nije pregazilo vreme, postoji potreba na tržištu, ali u budućnosti će i njihovo zannje zameniti elektronika.

Ipak, za razliku od mašinovođa i otpravnika vozova, smer za konduktera najčešće nije prva, pa ni druga ni treća želja đaka koji ga upisuju.

-  Kondukter mora da zna puno stvari. Čini vam se da je to jednostavno i pitate se šta neko ko naplaćuje kartu uči tri godine, ali uopšte nije tako prosto. Postoji tu čitavo transportno računovodstvo, prvi, drugi razred naplate, obračun popusta, ma ni ja se tu ne snalazim - našalio se Radosavljević.

Direktor ne poriče ni da uvođenje elektronske naplate karata moglo dovesti da se ovaj smer objedini sa nekim drugim, kako već tržište bude diktiralo. Zapravo, reforma bi obuhvatila i još jedan obrazovni profil, na kom trenutno nema đaka, a potreban je - vozovođa.

- Vozovođa prati voz i spada u prateće osoblje. Popisuje šta ima u vozu, pravi dokumentaciju, pregleda šta se prevozi, da li su vagoni na broju... On radi u stanici i bez njega se ne može. On učestvuje u manevrima i može da bude vođa manevre - objašnjava direktor.

Međutim, svi ti saobraćajni poslovi koji ne spadaju u upravljanje mašinom trebalo bi da se prilagode sa budućim potrebama srpske železnice. Mogao bi, na primer, da se uvede i smer za školovanje tehničara u železničkom saobraćaju. Na našem tržištu rade veliki državni operateri - Srbija Kargo, Srbija voz, brojni privatni prevoznici tereta (17 registorvano), kao i Elektroprivreda koja ima svoje interne železnice. Infrastrukturom se bavi Infrastruktura železnice Srbije, a nekadašnje preduzeće Železnice Srbije i dalje postoji kao pravno lice i bavi se nekim zajedničkim poslovima tri državna železnička preduzeća koja su se izdvojila iz ŽS, nekadašnjeg ŽTP.

U narednom periodu škola, koja je otvorena 1964. godine će se rekonstruisati, prilagoditi savremenoj nastavi, a u planu je da se kupi i savremena oprema za vežbe.

Napuštamo prostrane hodnike ove škole, projektovane kao edukativni centar za veliki sistem železnica koji je proteklih decenija posustajao. Pred nama je i učenički dom "Patrijarh Pavle". Čitav ovaj kvart čini još više tehničkih srednjih i viših škola i on se ne nalazi u Železniku, već u kod hale "Aleksandar Nikolić".

Poslednjih godina rade se velike rekonstrukcije pruga, robni transport biće brži i pouzdaniji na šinama, a naš najveći prevoznik Srbija kargo konstantno će imati potrebe za mladim radnicima. Uz privatne operatere i razvoj putničkog saobraćaja, nema brige za zaposlenje učenika koji se odluče da postanu železničari.

(Telegraf.rs)