Ispovest Voždovčanke - Stefanu odnela 3 džaka odeće, već sutra prosio prljav: "Bila sam zabezeknuta"

Fejsbuk objava o 21-godišnjem mladiću koji rida u Bloku 70 na Novom Beogradu, oskudno obučen, neuredan od života na ulici i sa tugom u očima, podigla je buru na društvenim mrežama. Najpre je apel za pomoć privukao pažnju, toliku da su ga delile javne ličnosti u zemlji, sve dok kroz desetak sati, nije bilo više hiljada deljenja i mnoštvo komentara punih simpatije i brige za nesrećnog člana društva. Utom su se pojavili i komentari upozorenja, ispunjeni gorčinom. Pojedinci koji su nekad ranije njegovu bedu videli svojim očima i poželeli da mu pomognu, javili su se da druge spreče da postupe jednako lakomisleno.

Do naše redakcije stigle su priče nekoliko osoba. Od dve smo čuli identične rečenice - bistar dečko, htela sam da mu nađem posao. Hvaljeno je njegovo umeće u radu sa računarima, poznavanje engleskog jezika, umešnost u komunikaciji, uverljivost. Uopšte je ostavio pozitivan utisak. Jednu od priča smo odlučili da podelimo.

U iščekivanju odgovora nadležnih institucija, nezvanično nam je iz drugih izvora sugerisano da je reč o mladiću kome je potrebna lekarska pomoć - zdravstvena provera i psihološka podrška. Dok ne bude pronađen način da se njemu pomogne, Telegraf.rs odlučio je da upozori druge da u međuvremenu ne naprave grešku. Nadamo se da će posle priče 30-godišnje devojke iz Beograda (ime i prezime poznato redakciji), obazrivo postupiti sa onima koji vape za pomoći, uz poziv da sačuvaju veru, te da neke buduće apele nesrećnih ne izjednače sa prevarom.

- Po svemu sudeći, to nije humanost, to je budalaština - rekla nam je sagovornica na početku razgovora, prekorevajući sebe zbog poverenja ukazanog Stefanu J.

Poznanstvo od prošle godine

Uspomene su joj oživele nakon objave u kojoj je ispod fotografije mladića navedeno da nema kontakt sa porodicom, da nema novca za kiriju, iako radi, te da "bi bilo plemenito da ipak odreagujemo". Objava je ubrzo obrisana, a ona je odlučila da reaguje. Obratila se jednoj od učesnica u diskusiji, onoj koja je rekla da će mu prepisati kuću, usvojiti ga i zvati svojim sinom.

- Taman posla da vi nekome prepisujete kuću. Kako primate nekoga, a ne znate ni ko je ni šta je? Šta ako vas sutra povredi? - prepričava razgovor za Telegraf.rs navodeći da to jeste najgora opcija, ali da je nemoguće ostati imun na vesti  o nasilju koje se ponavlja.

Dalje je u komentarima na podeljenu objavu insistirala da se ljudi temeljnije informišu.

- Slala sam link sa komentarima ljudi koji poznaju njegove roditelje, gde piše da ga majka traži, da on uporno beži, da neće da mu se pruži pomoć. To je osoba koja već četiri godine živi na ulici... - kazala nam je opisujući svoje iskustvo.

Ona ga je upoznala prošle godine. Obratila mu se i smislila plan kako da mu pomogne. Njoj je ispričao sličnu priču, da su on i otac izbačeni iz stana. Donela mu je garderobu  i htela da mu pronađe posao. Međutim, shvatila je da on ne želi da primi sve što ona želi da mu da. Uprkos želji da ga "vrati na pravi put", preseče taj lanac nesrećnih okolnosti i da mu priliku da krene sa pozitivne nule, za njega nije uspela da učini gotovo ništa.

- Ja sam njega viđala poslednje tri godine na relaciji Autokomanda, Stepa Stepanović, Kumodraž. Tuda se krećem. Imao je tu zapuštenu, ućebanu kosu, sav je bio pocepan, dezorijentisan - kazala nam je navodeći da ga je sretala u istim prevozima, pretpostavivši da se kreće Kumodraškom ulicom na Voždovcu: - Videla sam ga prošle godine u "Maksiju" u naselju Stepa Stepanović. Danima je u garaži prosio.

Kaže, da je joj se činio zdrav i prav, pa je odlučila da mu se obrati.

- Zdravo, kako se zoveš?

- Zovem se Stefan.

- Koliko imaš godina?

- Devetnaest - prepričava kako je počeo razgovor od prošle godine.

Tražila je da popričaju. Prvo pitanje je bilo šta će da pojede. Seća se da je tražio koka-kolu.

"Neće da me zaposle zato što izgledam ovako"

- Pitala sam ga zbog čega tako živi, a on je rekao da je stanodavac izbacio njega i oca na ulicu. Rekao je da nemaju posao i majku nije spominjao - kaže navodeći da je potom potegla pitanje posla.

Rekla mu je, objašnjava nam, da može da se zaposli. Uzvratio je da neće niko da mu izađe u susret.

- Kako neće niko da te zaposli? Evo, ja ću prva da ti pomognem! - prepričava razgovor dodajući da je toliko kafića u kojima bi mogao lako da zaradi novac: - Da dođe da baci đubre u pet kafića. Daće mu ljudi 200 dinara. To je nečija dnevnica koju može da zaradi za pola sata.

- Pa, neće, zato što izgledam ovako. Probao sam - prepričava nam kako je reagovao.

Dalje je pao dogovor da se nađu sutra u isto vreme.

- Ne mogu da te lično primim kod mene da se okupaš, ali možemo da odemo na Adu, s obzirom na to da je bilo lepo vreme - kaže nam dodajući da je bilo toplo: - Doneću ti ja kačket, možemo zajedno kod frizera. Da se središ, uljudiš, pa ćemo polako.

Rekao joj je da boravi u prihvatilištu za beskućnike u Kumodraškoj.

- Pitala sam ga ima li gde da stavi stvari koje će mu doneti? Rekao je da ima svoju kasetu - kaže navodeći da je sutradan povela kumu i da je spakovala stvari u tri džaka: - Odnela sam mu jednom obučene, čiste stvari, normalne, neiscepane. Ne samo njemu, nego sam odnela i za njegovog oca. Po dva velika peškira, po dva mala, sredstva za higijenu, dezodorans, četkicu, pastu, brijač, penu... Sve za pristojan i normalan život, narednih mesec dana. Čarape, gaće, majice, džempere... Hranu isto. Nađemo se sutradan, donesem mu sve to. Dala sam mu i neki sitan novac, do hiljadu dinara. Da ima do sutra, prekosutra, da nešto pojede.

Tada mu je, objašnjava ponudila i da mu te stvari preveze do doma, ali je odbio.

- Kaže, uzeće velika kolica iz "Maksija" - prepričava sagovornica kako je "akcija" protekla, te da se sutradan nije pojavio.

Kuma ga je, kaže, srela. Bio je ispred nekog objekta "Maksija".

- Šta radi tamo?

- Prosi - razgovaraju njih dve: - Sedi onako dezorijentisan. Pogled neki...

- I? Jesi li mu se obratila?

- Ne, on je u nekom svom svetu. I prljav je i dalje.

Pitao je: 'Kako da prosim u novim stvarima'

Na tu rečenicu, probudila joj se nelagoda. Potražila je Stefana i pitala zašto se nije presvukao.

- 'Kako da obučem nove stvari, kako onda da prosim?' U stilu: ko će da mi da pare - objašnjava šta joj je rekao i kako ga je razumela.

- Jesam ti rekla da ću ti pomoći. Daj, idemo na Adu.

- Ne mogu sad.

- Daj, čoveče, hoću da ti pomognem.

- Ma, neće mene niko da ošiša.

- Hoće, veruj mi. U krajnjem slučaju, moja majka je frizer. Imamo mašinicu - kazala mu je, prepričava nam dodajući da je ostala bez reči: - Bila sam zabezeknuta. Otišla sam. Rekla sam mu da se vidimo sutra, prekosutra. Međutim, nije ga bilo. Odatle je otišao na neki drugi deo grada, viđali su ga ljudi. Ja sam ga videla jednom na Autokomandi. Svaki put kad mu priđem i predstavim se, on ne zna ko sam. Ili se folira, ne znam sad. 'Dala sam ti stvari tad i tad, tu i tu. Kako ne znaš, šta se dešava?' Odgovarao je da ne zna.

Tada je odlučila da proveri ono što joj je kazao za dom. Otišla je u prihvatilište u Kumodraškoj. Odatle su joj, kaže nam, rekli da je to neistina, te da u njemu nisu ni boravili ni on ni njegov otac.

- Jeste li sigurni, dala sam mu tri džaka garderobe? - ponavlja pitanje sama misleći kako je ta garderoba mogla otići u neke druge, prave ruke.

Potom je čula kako su ga kasnije videli u studentskom parku, te da je situacija bila dramatična. Rekli su joj da je bila pozvana i hitna, ali da je navodno odbijao medicinsku pomoć. Kasnije je čula kako je ovog leta dobio posao, pa od njega odustao.

- Na internetu ljudi pišu da je to u nadležnosti institucija. Ne, on sam ne želi pomoć - kazala je navodeći svoje iskustvo.

Centar "Zvezda": "Smeštali smo ga, odlazi svojom voljom"

Kako smo juče već pisali, iz centra "Zvezda" su nam kazali da su Stefana J. već dva puta smeštali, te da je iz smeštaja odlazio svojom voljom.

- Mi smo ga zbrinuli, okupao se, dobio potpuno novu garderobu... Posle tri dana je sve to ostavio, obukao svoje staro radno odelo, kao ga naziva, i otišao da prosi. I to je njegov izbor. Možda mu treba lečenje. Smatra taj način života ne lakim, ali ne ni teškim. On je kod nas bio smešten u februaru, ja ga pitam: 'Gde ćeš ti, Stefane? Sad je zima, gde spavaš kad je hladno? On kaže: 'Uvek se snađem. Nije to na ulici tako loše kako vi mislite'.

Napominjemo da je duboko uverenje redakcije da ljudima treba pomoći, te da su humanost i empatija najviše ljudske vrednosti. Nekome je potrebna materijalna pomoć, nekom razumevanje i podrška. Nadamo se da će i građani koji su spremni da pomognu i građani koji tu pomoć primaju dobiti ono što im treba, te da će ovaj tekst apelovati na sve koji mogu da spreče nezadovoljstvo i jednih i drugih.

(Telegraf.rs)