Devojčici požar na Dorćolu zahvatio 47 odsto kože: Javio se dovoljan broj donora za transplataciju

Devojčica koja je povređena juče u požaru na Dorćolu leči se na Klinici za plastičnu i rekonstruktivnu hirurgiju u Zvečanskoj ulici u Beogradu.

Prema rečima lekara ove ustanove, ona je i dalje u teškom stanju i gotovo je sigurno da će joj biti potrebna transplantacija kože. Kako saznaje Telegraf.rs, obezbeđen je dovoljan broj donora kože za devojčicu. Porodica je zahvaljuje svima koji su bili spremni da pomognu. Ako ipak zatreba još donora, obratiće se javnosti ponovo.

- Opekotine su duboke i njima je zahvaćeno oko 47 odsto kože - rekla je dr Ljiljana Jovanović, hirurg ove klinike za Novosti.

- Važno je da je sada u stabilnom hemodinamskom stanju i planiramo prvu operaciju. Naše procene su da će biti potrebno nekoliko intervencija da bi se zadobijene povrede u najvećoj mogućoj meri sanirale.

Pavle Gavura i njegove kolege istinski su heroji ove umalo tragedije. Kako navode, ni u jednom trenutku nisu mislili na sebe, već samo da se popnu do desetog sprata i izbave je.

Ovim rečima, dan nakon stravičnog požara na Dorćolu u kom je plamen progutao stan na 10. spratu višespratnice u Ulici visokog Stevana, priča Pavle Gavura, građevinski radnik iz Pančeva koji je sa kolegama Lakijem Erešom, Nemanjom Držajićem, Nikom Davidom i Nenadom Jankovićem spasio 15-godišnju devojčicu koja je ostala zarobljena u zapaljenom stanu.

Požar u višespratnici na Donjem Dorćolu izbio je juče oko 13 sati, a prouzrokovan je, prema dosadašnjim nezvaničnim informacijama, slavskom svećom koja je ostala upaljena kada je devojčica otišla da se tušira. Osetivši dim koji dopire iz drugih prostorija, izašla je iz kupatila i zatekla jezivu scenu - vatra je već gutala nameštaj...

Istrčala je na terasu i počela da doziva upomoć...

- Gorim, gorim! - odjekivalo je naseljem. Njene povike, srećom, čuli su radnici sa obližnjeg gradilišta i odmah se dali u akciju.

Brza filmska akcija

- Kada je kolega došao da mi kaže da stan gori već su sa sobom imali uže i odmah smo krenuli ka zgradi... Ni u jednom trenutku nisam razmišljao ni o čemu drugom, sem da uđemo gore i nekako je spasemo. Otišli smo do njenih vrata i pokušali da ih obijemo ili provalimo, ali nismo uspeli - priča Pavle koji je i danas, dan nakon herojskog podviga i filmske akcije spašavanja, ponovo na istom onom gradilištu.

Vremena za razmišljanje nije bilo, moralo je da se raguje brzo i trezveno. Tako su došli na ideju da siđu kod komšije u stan ispod zapaljenog.

- Došli smo na vrata komšije i on nije stigao ništa da kaže, mi smo već ušli i krenuli smo ka terasi. Sproveo nas je kroz stan i izašli smo na terasu. Pogledao sam gore i video da devojka stoji na delu terase na kom je plamen i odakle najviše kulja dim. Viknuo sam joj da dođe sa druge strane, a ona je srećom bila toliko prisebna da je uspela da me čuje i posluša. Kolege su me vezale kanapom i držali dok sam se popeo na gelender - prepričava nam Pavle dramatične trenutke.

Na terasi su, osim uigrane ekipe građevinaca, bile komšije, vlasnici stana... Svi su sa velikim očekivanjem i još većim strahom gledali u njih. Činjenica da se akcija spašavanja odigrava na 10. spratu dodatno je jezivu situaciju učinila neizvesnom.

Rekao sam joj da mi veruje

- Sreća je da je ona bila dovoljno prisebna. Rekao sam joj da mi veruje, da pređe sa druge strane i da se pusti, da ću je uhvatiti. Poslušala me je, tako je i bilo. Prešla je sa druge strane ograde i ja sam je dočekao. Spustili smo se na terasu i pokrili peškirima - kaže Pavle za Blic.

Do tada su na lice mesta već stigle hitne službe. Oni su izašli iz stana, a na njihovo mesto došli su oni drugi heroji, u belim mantilima koji su odmah zbrinuli devojku.

- Nemam bliže informacije o njenom stanju, ali koliko znam danas bi trebalo da ima operaciju. Nadam se da će sve dobro proći i da će me ona uskoro sama pozvati da mi kaže da je dobro. Čuo sam se sa njenim ocem, on me je sinoć pozvao da mi zahvali - kaže Pavle.

Otkrio nam je da se ovim poslom bavi 16 godina, da ni on, kao i njegove kolege, zbog prirode posla nema nikakav strah od visne, jer kako kaže, nekad po ceo dan provedu metrima iznad tla. Oni su mala, ali uigrana ekipa.

Žao mi je što nismo stigli ranije

Koliko su mladići skromni, možda najbolje govori rečenica koju je Pavle, pričajući o njenim povredama, potpuno iznenada izgovorio, stavljajući u drugi plan sebe, kolege i njihov herojski čin: "Eto, žao mi je samo što nismo stigli ranije".

- Danas se osećam dobro, dosta bolje nego juče. Drago mi je da je ostala živa, to je najvažnije. Nikada nisam imao nijedno slično iskustvo. Mi imamo jednu malu firmu i bavimo se ovim poslom godinama. I danas se na gradilištu priča o tome, kako nam je drago što smo bili tu, ali što nismo stigli ranije - kaže nam sramežljivo Pavle, ne želeći da od njihovog postupka pravi veliku buku jer smatra da je ono što su uradili jedna potpuno prirodna stvar.

(Telegraf.rs)