Bili smo tamo gde jedu oni kojima su džepovi prazni: Sa Žikom Srbijancem, uz boraniju i teške priče

Ljudi sa torbama i kesama stajali su u hodniku i na terasi. Ne pričaju mnogo, samo prolaze i čekaju svoj red. Niko ne obraća pažnju na novajlije, jer - ovde može da uđe svako, pa makar mu to bio i prvi put da zatraži besplatan obrok. Stojimo desetak minuta neprimetni pred punom trpezarijom Crkvene narodne kuhinje u Francuskoj ulici.

Nema tu mnogo vremena za razgovor i propitivanje. osim: "Je l' i vi čekate da jedete?"

Pred nama su gajbe sa svežim belim hlebom koji se besplatno deli "za poneti".

"Četiri hleba mi treba", "Kolko osoba je u domaćinstvu?", "Četiri", "Pa onda dobijate dva hleba", "Meni daju i pet", "Ne može više od tri"...

Nadmudrivanje, brzi koraci, malo dobacivanja i svađe, ali i osmesi koji prekidaju lupkanje escajga. Ljubazna služavka i efikasni "redari" brzo uslužuju sva gladna usta. Da su ovo crkvene prostorije, odaju samo ikone i kandilo.

- Ovo mi je treći put da dolazim u kuhinju za 70 godina. Imam penziju 14.000 dinara, a imao sam platu u fabrici lima za vreme inflacije 40 maraka. Žena mi je isto stara. Imam unuku 8 godina, sin otišao negde da radi, privatno po Subotici, Novom Sadu, ni ne javlja se - priča nam Jovica Parlić (69).

Gledao je onu raspravu oko hleba i negodovao. Kaže, neki dolaze i po više puta. A on... samo želi svoj jedan obrok.

- U Jevanđelju lepo stoji, uzmi koliko ti treba. Ja sam inače iz Vučitrna, grad poznat po kuli i po kamenom mostu. Izgubio sam i babovinu i dedovinu... - priča nam Jovica.

Za mnoge koji dolaze u ovu kuhinju nikada ne biste rekli da su beskućnici. I nisu svi. Neki, jednostavno, nemaju dovoljno novca, a imaju stan. Neki imaju krov nad glavom, ali samo toliko - sve ostalo im nedostaje, i struja, možda i voda, osnovni uslovi...

Možda ima i onih koji dolaze samo jer je hrana besplatna i ukusna - i to nije ništa loše, jer ovde svako može da dođe. Hrana je pristojna, čak i bogata, spas za svakoga ko ne može sebi da priušti topli obrok.

"Molim vas, nalazite se u crkvenim odajama", začuo se glas koji je opomenuo pojedince, jer je za trpezom počelo prepiranje. Među toliko očajnika na jednom mestu, ljudi bez doma, bez ikoga svoga, teško je očekivati potpuni spokoj... Situacija se, brzo, smirila.

Posle boranije tu je i dezert, sveže skuvani sutlijaš, banane, jabuke. Ničega ne manjka.

Ovim ljudima pomažu predani volonteri. Imaju beskrajno mnogo strpljenja i osmeha za sve. Nema grubosti ni prekora. Ovo nije državna, već crkvena ustanova, njihova je volja i želja, a ne nekakva radna obaveza da pomažu siromašnima.

Jedna gospođa ustupila nam je mesto kraj nje. Najpre je nadrobila hleb u tanjir, a onda sipala ručak.

"Uzmi boraniju, super boranija", pričala je ova žena iz Mirijeva. Ona ima dom, ali nema novaca.

- Da nema ove kuhinje snalazila bih se, ali bilo bi teško... Sin mi je frizer, i ćerka mi je završila frizersku školu, ali ne radi - pričala je.

Nije se žalila, to smo je sami pitali. Naprotiv, ova starija žena izrazito svetle puti i sedog izrastka crno ofarbane kose slatko se ismejala sa nama. Dok je čovek pored nje pričao kako želi da da intervju jer više ne može da spava u parku, ona je sve okrenula na šalu: "Jel ti vidiš kakvi ljudi dolaze ovde džaba dobiju hranu i još protestuju".

- Vidiš kako si ružan. Glavu da ulepšaš. (smeh) Moraš ići u butik, u frizerski salon. Nas dvoje moramo prvo ići u robne kuće pa tek onda u kuhinju da nas slikaju - pričala je ona njemu u šali.

Taj čovek se predstavio kao Žika Srbijanac i baš je želeo da se slika. Kaže, lepo je što ima toplu hranu na meniju, ali...

- Nije dobro što spavam u parku. A zima ide... - pričao je.

Prekoputa se oslobodilo još mesta. Ulazi mlađi čovek, urednog izgleda i za njim jedan mladić. Ima dvadesetak godina. Samo je seo, pogled upro u hranu, i počeo da jede. Pokreti su mu bili nekako nekontrolisani, otežani, kao da je s teškoćom držao pribor, a bio je gladan. Takve slike skidaju svaki osmeh sa lica.

Tokom naše posete služio se sutlijaš, a budu nekad i palačinke i krofne... Od ručka, na meniju su sočivo, paprikaš, boranija, grašak, pasulj, miks đuveč... Pasulj je, kažu korisnici, omiljen obroj, još kada je mrstan...

Vole i sočivo, a kažu da su se uželeli slatkog kupusa.

Tu su i sokovi, sve zavisi od toga koji proizvođač ih donira, a dok čekaju svoj red u trpezi, korisnici se služe čajem i kafom.

Obroci se spremaju u centralnoj kuhinji u Zemun polju, a isporučuju se u Francuskoj ulici i na 4 punkta. Za razliku od ostalih, u kuhinji u Francuskoj ulici kuvaju se i neka dodatna jela koja se serviraju uz ručak, obično kao dezert.

Ručak je od 12 do 13.30 sati, nakon čega se obroci raznose korisnicima.

Jedino svešteno lice koje smo ugledali bio je otac Vlada. Žurio je i nakratko zastao da sa nama porazgovara. Kaže, nema potrebe da se posebno ističu u medijima, a mi možemo da uđemo i sami se poslužimo i prosudimo kako izgleda dan u narodnoj kuhinji.

- Ovo bi valjda trebalo da bude normalno - kratko nam je prokomentarisao.

(Telegraf.rs)