Žak je rođen u Parizu, sin je u Kelnu, brat u Kotežu, a spava na ulici: Žali jer nije upoznao unuke

Seda brada, koža potamnela od letnjeg sunca, a u mislima zebnja jer dolazi hladna zima. Pogled mu je mek, uprt u daljinu, glas tih, a reči štedi. Žak je sedeo na česmi kod Bajlonija, sa još dva druga, čekao je da prođe još jedan dan. A noć - provešće je u nekom ulazu zgrade, ako padne kiša.

"Imam tri unuka. Nisam ih upoznao, to mi je najžalije... Nedostaje mi porodica. Žena i sin su mi u Kelnu, hoće da pošalju novac i sve, al ja to ne želim, to je za mene nezgodacija. Ja od dece da uzmem pare, to ne...".

Rakija, jedina uteha, kružila je od jednog do drugog beskućnika koji su posedali naspram česme. U međuvremenu, došlo je još nekoliko njih. Vreme je kada treba misliti na ručak.

- Idemo u narodnu kuhinju, hajde, danas je pasulj - zvao ih je jedan Miloš, koji nije beskućnik, ali vreme provodi sa njima. Živi na Karaburmi, u ko zna kakvim uslovima...

Pasulj je omiljena hrana beskućnika na meniju crkvene narodne kuhinje. Ali, Žaku nije bilo do hrane. Povukao je još jedan cug. I polako otvarao dušu.

- Tužna je to priča. Ja sam napravio grešku i ona je otišla sa sinom. Povukla sina i tamo se on oženio. Zovu me da dođem, ali ja nemam pasoš. Nemam ni ličnu kartu. Oni se javljaju preko telefona i fejsbuka - priča nam Žak.

O kakvom fejsbuku priča čovek koji spava u ulazima, jede samo onoliko koliko mu se udeli, dane provodi pod vedrim nebom? Zbunio nas je... Ali, kada vidimo beskućnike ne razmišljamo mnogo o tome da oni jesu imali dom i da možda još imaju nekog svog, ali sudbina im je utrla drugačiji put.

- Stvarno se zovem Žak. Rođen sam u Parizu. Roditelji su, dok su bili mlađi, radili tamo. Šezdeset i neke tamo sam se rodio, bio sam šest godina. Oni su preminuli prošle godine jedan za drugim. Ostao je taj stan i sada je brat u njemu. Do prošle godine sam živeo godinu dana kod njega i onda je ispao kurcšlus, jer ja volim da popijem. A on to ne voli. I otišao u policiju i odjavio me - priča Žak.

A pre nego što je završio na ulici, bio je sasvim običan čovek - živeo je u Kotežu, a radio u Železniku u servisu za auto-lakiranje.

Sada je, kaže, sam sa svojom mukom.

- Nije svejedno, daleko od toga. Izgubio sam zdravlje - priča on.

Jedino je Žak pristao da ga fotografišemo. Ostali su pobegli sa strane dok je aparat "škljocao". Ali, rado su pričali... Setili su se i pokojnog Milančeta. To je jedna od horor priča sa gradskih ulica. Baš tu gde smo bili, dogodilo se svirepo ubistvo.

Ipak, tuče nisu baš toliko česte, više ima druženja. Postoje i razne ekipe - dok ovi ljudi spavaju u okolini Bajlonija, oni u podzemnim prolazima su, kažu, druga ekipa.

Baš kao i Žak, svi oni imaju načina da saznaju i sve novosti, iako sami nemaju telefone, ni internet, ni televiziju, to iz razgovora nikada ne biste ni pretpostavili.

- Reci ti meni, jesu ono autentični snimci iz Azerbejdžana? Prah, sam prah. Dok se ne umeša neka sila... Turci ako se umešaju, pogotovo što je frka oko onog broda što su zakačili... - parlali su međusobno i ispitivali nas.

Bez novca ne mogu da prežive dan, potrebno im je bar ono malo za rakiju i hleb.

- Mangamo, žickamo - priča nam jedan od njih.

Pa, koja je fora na koju pridobiju prolaznike da baš zbog njih otvore novčanik i daju im neku siću.

- Nema fore. Neko pita na fin način, neko ne pita. Imaš ti ljudi koji prođu i sami daju. Evo, hoćeš da vidiš - kazao je i počeo da manga.

"Imate 20-30 dinara?" upitao je jednu gospođu, koja ga je kratko pogledala i izustila "Ne".

- To je jedan način. Ovo je drugi način: Izvinite, imate li 20-30 dinara fali nam za alkoholizam i turizam - nastavio je on dok je neko prolazio.

Nije se ni osvrnuo.

- Imaš neki dinar za pivo nam fali, fala u svakom slučaju, to ti je treći način - pričao je.

Ništa nije dobio.

- Kad žickaš i uvredi te neko, moraš da progutaš. Ti tražiš pare, ako te uvredi, šta da radiš - pričao je.

Ovi ljudi kažu da se međusobno poznaju decenijama, čak i kada su imali kuće i kada je "sve bilo u redu". Jedan od njih ispričao nam je i da je imao kuću u Takovskoj, koja je izgorela.

- I tad sam bančio, zezao se, blejao po ulici, iako sam imao kuću - kazao je.

Ulica im je u krvi. U jednom trenutku, sve je krenulo nizbrdo, poput pijane noći Skadarlije, krenuli su nadole i došli do svoje konačne stanice - Bajlonija.

(Telegraf.rs)