Ko su beogradski lopovi, kako vas pljačkaju, a nikad ne budu osuđeni i zašto žrtve lažu zbog njih?

Do naše redakcije nedavno je stigla priča o pljački bake na Vračaru. Navodno je u povratku sa pijace ostavljala kese na pod i utom je kroz vrata neko u nju uperio pištolj. Tada je, kako smo čuli, dala sav novac koji ima, i ne videvši svog pljačkaša jer se kroz ta vrata nije ni promolio, pruživši samo ruku sa oružjem.

Tragom ovih informacija kontaktirali smo Ministarstvo unutrašnjih poslova, a od predstavnika MUP-a čuli smo da je im je takav scenario poznat - i verovatno neistinit.

Šef Odseka za suzbijanje džepnih krađa Policijske uprave za grad Beograd Aleksandar Mitrović objasnio je u razgovoru za Telegraf.rs šta bi najpre bila istina, na koji se način razlikuju sudbine nasamarenih građana, pokradenih na ulici, u gradskom prevozu, sopstvenoj kući ili autu, kakvi su počinioci takvih dela u očima zakona, ima li priča sa srećnim krajem i šta bi žrtve takvog postupanja trebalo da učine.

Do policije stižu lažne prijave

Najpre je objasnio da je u najvećem broju takvih prijava priča koju smo čuli lažna. Kazao nam je da se većinom radi o prevarenim građanima, koji su zbog sramote od nasamarenja izmislili priču o razbojništvu kako bi opravdali to što su ostali bez novca.

- Takve prijave su uglavnom izmišljene. Najčešće je reč o žrtvama prevara. Prevaranti zaustavljaju ljude, npr. u ulicama oko pijaca, u delovima grada gde živi bogatije stanovništvo, na Vračaru, Starom Gradu. Postavljaju im neka benigna pitanja, uspostave kontakt, pa kažu: 'Dobili ste brašno', ili šta god, pa ih pozovu da pođu zajedno da podignu nagradu. Onda ih uvedu u neki zabačen lokal gde se kao igra nekakva igru na sreću, kegle npr, pa im pokažu kako neko dobija. Onda im traže pomoć, pa taj kom su pomogli navodno dobije novac. Tako ih uvuku u igru, to je organizovana ekipa.

Dalje objašnjava da ljudi "dovedeni sa ulice" po pravilu izgube, te da im novac, koji naravno nisu poneli sa sobom, pozajmljuju navodni građani, oni koji su se tu, čini se, slučajno zadesili i sami igraju igru na sreću.

- Na kraju duguje tom navodnom građaninu koji je sa njim igrao i mora da ode u stan da isplati taj dug. To su obično sume od tri, četiri, pet hiljada evra. Tako da oni daju sav taj novac, a posle od sramote prijavljuju da ih je neko opljačkao. U devedeset odsto slučajeva nije bilo razbojnika niti otimačine - kaže nam navodeći da to nije jedini način na koji ljudi bivaju prevareni, te da su stari najčešće žrtve.

Ipak, pokazuje razumevanje za postupanje prevarenih, navodeći da je ekipa koja se bavi takvim prevarama dobro organizovana, te da bude pet ili deset onih koji igraju, jedan ili dvoje koji igru vode, da svako ima svoju ulogu i da svojom uverljivošću ne izazivaju sumnju. Značajna okolnost je to što su stari, kako je kazao, visokomoralni, pa ne žele da ostanu dužni, te da "tuđi proćerdani novac" obavezno vraćaju.

Inače, objašnjava nam šta se dešava u njihovim glavama, žele da osvoje dobitak kako bi se pred porodicom prikazali kao neko ko doprinosi, te da im to što su prevereni dodatno teško pada.

Keglaši, stranci, vozači autobusa...

Kaže i da prave grešku time što lažu o onome što se desilo, jer policija poznaje gradske prevarante.

- Vraćali smo i po nekoliko hiljada evra oštećenima, po ceo iznos. Prvi je problem što oštećeni neće da priznaju da su prevareni, nego i dalje navode neku priču, za koju mi uz pomoć kamera na primer, utvrdimo da nije tačna. Kad oštećeni neće da sarađuje, mi tu ne možemo ništa - kaže dodajući da su gradske ekipe prevaranata policiji dobro poznate, te da se povremeno desi da dođe neko iz unutrašnjosti na dan ili dva, ali da je i tada bitno dati policiji podatke, prepoznati ih.

Mitrović nam je kazao i da ima primera prevaranata koji "rade kao vozači autobusa".

- Ja sam vozač ovog autobusa, možeš da mi daš sto evra da nešto završim? - navodi kako bi mogla da zvuči rečenica kojom bi takav prevarant probao da nasamari nekog građanina: - Pun je grad tih prevaranta!

Zna i za primere onih koji se pretvaraju da su stranci.

- Taj neko startuje ljude da im proda navodno zlato koje je praktično bižuterija, ali nema para zato što je napravio neki udes. Pa, onda slučajno naiđe neki naš domaći zubar, kaže: 'Ovo je super zlato, meni treba za zube. Ja sad nemam novac. Imate li da mi pozajmite?' Onda nasamareni građani odu kući i daju im po nekoliko hiljada evra: - navodi kako bi takav razgovor tekao i dodaje da je ključ u organizaciji: - Rade "na strance" u tandemu.

Prevaranti - najmanji problem

Od najlakšeg ka najtežem, objasnio nam je da se razlikuju prevara, poput navedenog primera sa igrama na sreću, teška krađa na drzak način, kao u slučaju otimanja torbe ili nakita na ulici, a da u slučaju primene sile govore o razbojništvu, za koje je zaprećena najveća kazna.

Na primeru s početka teksta, kaže da su retki slučajevi upotrebe oružja u ovakve svrhe, pre svega kada su u pitanju stari. Za njihovo savladavanje, ocenjuje, najčešće je dovoljna fizička nadmoć, te da pomen pištolja izaziva dodatnu sumnju.

- Postoje i ljudi koji to rade nasilno, ali češće se radi otimanje tašni. To su najčešće narkomani, mlađi i brži, uzmu torbu i gledaju da pobegnu - navodi potvrđujući da su žrtve pre svih stariji sugrađani: - Prevaranti su nenasilni, gledaju samo da dođu do novca. Neće da se upuštaju u neki nasilni akt, jer znaju da će to nasilje da im se obije o glavu. Oni to rade ceo život, po 20, 30 godina su na ulici, znaju zakon i sudsku praksu i neće ni da se upuštaju u upotrebu sile prema starijima.

Navodi i da je u očima zakona manje loše oteti torbu, nego upotrebiti silu, te da zbog svega navedenog prevaranti uglavnom nisu pretnja po život.

- Ne treba ih se toliko plašiti. Idu na galamu, na masovnost, ali ne pribegavaju nasilju. Isto kao džeparoši - kaže podsećajući nas na godine službe na mestu šefa Odseka za suzbijanje džepnih krađa.

Prijaviti i otetu torbu

Navodi i da se otimanje torbe ili nakita na ulici ne izjednačava sa razbojništvom, iako ocenjuje da u oba slučaja ima primene sile, ali da se često dešava da od siline povlačenja neko strada.

- Neka baka ili neki stariji ljudi padnu, pa udare glavom, onda bude i teških posledica. Biraju se žrtve koje su slabije i u trenucima kada nema velike gužve da im neko ne bi pritekao u pomoć - navodi šta je sretao u praksi.

Kaže i da ljudi koji se bave otimanjem, to ne rade samo jednom, te da tokom dana učine po nekoliko krivičnih dela.

- Zavisi od toga koliko mogu da uzmu. Ako uzmu nekoj baki torbu koja ima naočare i račune i sto dinara, to nije novac od kog mogu da namire neke svoje potrebe. Tako da će tog dana možda na tom mestu ili u okolini ponoviti još nekoliko krivičnih dela - pobraja moguće scenarije napominjući da se dešava i da policija uoči takvo delo i reaguje na licu mesta, a ukoliko počinioca ne stignu, tom prilikom bar saznaju ko je, pa ga, tvrdi, nađu potom.

Objašnjava nam da za policiju ne postoji donja granica vrednosti za kojom se traga, te da treba prijaviti i otetu torbu, makar u njoj bilo tih sto dinara. Ipak, navodi i jednu specifičnost u kojoj izostaje gonjenje po službenoj dužnosti. Reč je o tzv. sitnom delu krađe i prevare.

Šta je sitna krađa?

- Potrebno je da vrednost ukradene stvari bude ispod 5.000 dinara, ali postoji još jedan uslov koji mora da bude ispunjen: da je namera izvršioca da pribavi malu materijalnu korist. Kada vam uzme tašnu, on ne zna koliko će uzeti. Da je tu bilo milion evra, on bi uzeo svih milion evra - kaže dodajući da bi se u tom slučaju, sve i da je vrednost ukradenog ispod 5.000 dinara, govorilo o teškoj krađi ili razbojništvu.

Pored objašnjenja šta nije sitna krađa, dodaje i šta jeste.

- Ako vam neko uđe u otključan auto ili otključan stan, na stolu imate 100.000 dinara i on vam uzme 4.000, a ostavi vam 96.000, to pokazuje jasnu nameru da je hteo da uzme vrednost koja je ispod 5.000 dinara. Ili ako uzme nešto iz prodavnice što vredi ispod 5.000 dinara, u prodavnici su cene javno istaknute, onda taj neko zna koliko uzima. Onda se goni po privatnoj tužbi - kaže uz napomenu da se upravo tu ogleda specifičnost dela.

Naime, troškovi vođenja postupka bili bi veći od načinjene štete.

Ipak, takvi slučajevi su retki, navodi sagovornik, jer kad neko zavuče ruku u tuđe sa ciljem da otme nešto čiju vrednost ne zna, ponavlja, biće to delo koje se goni po službenoj dužnosti.

(Telegraf.rs)