Telegraf u crvenoj kovid zoni, među zdravstvenim herojima: “Udahnite duboko, uskoro nećete moći”

U medijima svaki dan slušamo i čitamo o kovid bolnicama. „Svi kapaciteti kovid bolnica u Beogradu su popunjeni. Sve više pacijenata je na respiratorima. Lekari su na izdisaju snage“- samo su neke od često ponavljanih rečenica. I zaista, sve to zvuči užasno.

Kao da se pred vašim očima odigrava neki horor film „B“ produkcije, a vi ne želite da budete ni statista. Mnogi se, čak, prekrste kad čuju poražavajuće podatke o korona virusu: „Bože sačuvaj, fuj to“.

Zatim se završi prenos i vi promenite kanal, ili prosto isljučite televizor. Vratite se dnevnim aktivnostima i možda u nekom trenutku zaboravite šta se čuli. Život ide dalje.

Tako se, izvan kapija, trenutno kovid bolnice KBC Zvezdara, život naizgled odvija svojim uobičajenim tempom. Uvek prometnom ulicom Dimitrija Tucovića užurbano teče reka vozila, građani čekaju gradski prevoz, žure na posao, šetaju se, smeju se.

Ali, samo nekoliko metara dalje, iza zidova bolnice nalazi se drugi svet. U ovoj zgradi trenutno leži 280 pacijenata sa dijagnozom korona virusa. Njih 23 su na intenzivnoj nezi, u veoma lošem stanju. Osim pacijenata, najviše pogođeni tom situacijom su – zdravstveni radnici. Da promene kanal na neki drugi, lepši film, za njih mesecima ne postoji opcija na daljinskom upravljaču.

Nekolicina medicinskog osoblja kovid bolnice na Zvezdari sedi na klupicama ispred glavne zgrade, upijajući preko potrebne zrake sunca i svežeg vazduha. Uskoro im počinje smena i naredna četiri sata biće „zaglavljeni“ u onom drugom svetu, u kojem vlada virus.

- Udahnite duboko, jer uskoro nećete moći. Ukoliko se dogodi da izgubite vazduh, da osetite da vam se vrti u glavi, ili da ćete da se onesvestite, najvažnije je da ne paničite. Jedan pogrešan potez i možete da se zarazite. Važno je da nam odmah kažete da vam nije dobro i mi ćemo reagovati – prvo je i nimalo prijatno uputstvo koje dobijamo pre ulaska u bolnicu.

A zatim sledi oblačenje uniforme. Dva para papirnih nazuvica pričvršćuju se za obuću samolepljivom trakom. Navlači se beli skafander i zakopčava do grla. Na šake se stavlja dva para gumenih rukavica. Zatim se samolepljivom trakom zatvara dotok vazduha između rukavica i skafandera. Stavlja se još jedan par rukavica preko zalepljenih ivica odela. Usta i nos prekrivaju se sa dve maske. Preko kose najpre ide papirna kapa, zatim kapuljača od skafandera. Na oči široka maska, poput ronilačke. I na kraju, obavezni vizir.

U odrazu u ogledaju gledaju nas nepoznata lica. Radi raspoznavanja jedna od sestara svakom članu tima ispisuje imena na prednjem delu skafandera. Izgledamo kao astronauti spremni da se ukrcaju na svemirski brod. Nažalost, u ovu ekspediciju niko ne polazi sa entuzijazmom.

- Da li možete da dišete? – pita nas načelnik kovid bolnice, dr Srđan Sanja Melentijević.

Odgovaramo potvrdno, iako ne osećamo da je to potpuna istina. S druge strane, ljudi koji nas okružuju, kroz ovo prolaze svaki, baš svaki dan. Ko smo mi, da ne možemo da dišemo? Pokazati slabost, graniči se s nekulturom.

- Šta god radili, nipošto ne pokušavajte da dodirnete oči ili nos. Zapravo, bilo koji deo lica ili kože. I nikako, ponavljam, nikako ne skidajte nijedan deo zaštitne opreme dok ste gore – opominje nas Dušan Jovičić, glavni tehničar za anesteziju i reanimaciju kovid bolnice KBC Zvezdara.

Izlazimo u hodnik, prateći u tišini dvojicu muškaraca. Njihova reč prihvata se kao zapovest, jer su oni nosioci tima od samog početka epidemije, jedni od prvih koji su počeli da rade u takozvanoj „crvenoj zoni“.

Penjemo se pešice na jedan, pa na drugi sprat. Brže se zamaramo zbog opreme koju imamo na sebi i dah nam, svakim stepenikom, postaje sve plići. Stižemo do vrata „crvene zone“ i lekari još jednom ponavljaju mantru: ne pipajte sebe, ne pipajte ništa, ne paničite. Jasno.

Nesvesno zadržavamo dah pri otvaranju vrata i ulazimo. Da li zbog rastućeg adrenalina, samog prizora, ili spoznaje da je virus ovde prisutan na svakoj dostupnoj površini, slika pred očima dobija drugu, porozniju, boju. Ipred nas se pruža dugačak hodnik, a sa svake strane su bolničke sobe. U njima nepomično leže ljudi na ivici života i smrti.

Pluća im se podižu gore- dole, ali oni ne dišu. Umesto njih diše mašina, taj „famozni“ respirator. Iz nosa i usta vire im cevke, čiji je broj, kao i putanju, teško ispratiti. Izgledaju nemoćno, pobeđeno. Kako je moguće da jedan sićušni, nevidljivi organizam, uradi ovako nešto?

- Kao što vidite, virus je i te kako prisutan i stvaran. Ovi ljudi ne leže zato što im je to želja, već zato što nemaju izbora. Kao ni mi koji svaki dan oblačimo ovo odelo i dajemo sve od sebe da ih održimo u životu. Ovo ovde je naša stvarnost – u hodu izgovara Danijela Lasica, glavna sestra poluintenzivne nege ove bolnice.

Iza njenih leđa u susret da nam dolaze užurbane medicinske setre, tehničari, lekari, svi do jednog ubučeni u teške skafandere. Pozdravljaju nas pokretom ruke i nastavljaju svojim poslom. Sa nekima razgovaramo, prenose nam svoja iskustva, ali mnogi ne žele da progovore. Nije im do priče.

Nakon manje od pola sata provedenih u „crvenoj zoni“, maske preko usta natopljene su znojem, vizir vam je već uveliko urezan u čelo i slepoočnice, dok vam niz kičmu sporim, tankim mlazem curi „potočić“. Osećate da ste ispod skafandera potpuno mokri. Život sa druge strane prozora, sunce, plavo nebo i letnji vazduh sada deluju kilometrima daleko.

I ovo će proći, biće sve u redu, ovi ljudi će biti dobro, ponavljamo isto što i svaki dan, ali ovog puta smo najmanje sigurni u to.

Dok krećemo nazad ka „životu“, a svaki atom tela priželjkuje da se oslobodi iz zatvora zaštitnog odela, osećamo krivicu. Najpre zbog toga što nam je toliko teško nakon provedenikh „bednih“ pola sata u uniformi, dok oni u njoj provode minumum četiri sata, svakog dana, koliko im traje smena. Čim se za nama zatvore vrata, najverovatnije više nikad nećemo morati da gledamo krevete pune polu- živih, bespomoćnih ljudi, kojima su to možda poslednji trenuci na „ovom svetu“.

Mi ćemo otići, ali oni ostaju.

- Čak i da imamo izbor, ne bismo mogli da ležimo i uživamo negde dok korona virus hara Srbijom. Da spasemo nečiji život, to nije naš izbor, već poziv. Za to smo se školovali i to nas sprečava da razvijemo strah, ili teskobu zbog odela ili situacije u kojoj se nalazimo. Dajemo sve od sebe i borimo se do kraja – objašnjavaju nam dr Melentijević i njegov kolega Dušan Jovičić.

Ispred prostorije u kojoj se skida zaštitna oprema, čekamo red. U toku je smena osoblja bolnice i nečijih četiri sata upravo je isteklo. Većina u tišini, zamišljeno, gleda ispred sebe. Tu su veliki prozori, izvan kojih se može čuti gradska vreva.

Kao i tokom oblačenja, oprema se svlači određenim redosledom. Da bi taj proces bio bezbedan, jedna od sestara nam objašnjava korake.

- Najveći broj medicinskih radnika se zarazio tokom skidanja. Ne zatvore oči, ili ne zadrže dah kad treba i virus uđe u organizam. Svaka stvar na vama trenutno je kontaminirana, pažljivo slušajte sestru – kaže nam Jovičić.

Prvi udisaj vazduha pamtićemo dugo. Kao kad ste dugo pod vodom i onda izronite na površinu.

Od početka epidemije korona virusa u Srbiji je zaraženo 26.000 ljudi. Njih 600 izgubilo je ovu bitku sa nevidljivim neprijateljem. Između života i smrti nalaze se medicinari, koji svakodnevno rizikuju svoje živote da bi spasili tuđe. Da biste im pomogli, dovoljno je da nosite masku, držite distancu i čuvate se, još malo – dok svi ne budemo mogli da promenimo kanal na neki bolji film.

Kako izgleda jedan dan u "crvenoj zoni" beogradske kovid bolnice, u životu medicinara, pogledajte u videu na početku teksta.

(Ivana Nedić)