Sava (53) živi na ulici od 7. godine: Osmislio je komune za beskućnike i skloništa za stare

U Beogradu, prema nezvaničnim procenama, živi između četiri i pet hiljada beskućnika, ali jedan od njih potpuno se izdvaja svojim načinom života od ostalih.

Sava Bimbašić, kojeg mnogi nazivaju prvim uličnim socijalnim radnikom, rođen je 1967. godine i živi na ulici od svoje 7. godine. Odrastao je na Dorćolu. Njegovi otac i majka su razveli, posle čega je ostao da živi sa ocem i dedom. Deda je umro kada je on imao 7 godina, otac je počeo da ga maltretira i tada mu je kao jedini izlaz ostalo samo bekstvo na ulicu.

Sa ulice nakon izvršenja krivičnog dela odlazi u Zavod za vaspitanje dece i omladine Beograd, poznatiji kao "Vasa Stajić", odakle beži nakon godinu dana. Prvo u Austriju, a zatim i u Italiju gde je radio kao vozač jedne od prvih privatnih firmi za dostavu pošte. Tamo je odlično zarađivao i živeo.

Bio je poznat po brzini isporuke i nadimku Drago koji mu je usput neko prišio. U Milanu je ostala i njegova porodica: žena i troje dece. Sada ima 53 godine i svo to vreme od 7. do 53. proveo je na ulici. Tamo je upoznavao ljude, u mladosti stvorio porodicu sa devojkom koju je znao odmalena - "na klupi u parku" kako sam kaže, na ulici je ostao i do danas.

U poslednjih 15 godina, Sava se bavi jednim ozbiljnim i iscrpljujućim poslom - pronalazi kuće u kojima pravi komune beskućnika. Ne, nisu to skvotovi, to su prave kuće koje Sava pronalazi šetajući gradom i koje adaptira i sređuje tako da drugi beskućnici koje dovede da žive tu sa njim, tu imaju mesto za spavanje i život.

Za tih 15 godina imao je 4 kuće i jedno radno mesto na kojima je okupljao beskućnike: kuća u Dimitrija Tucovića, u Beogradskoj, u Mutapovoj i u Veljka Dugoševića. Pored toga, uvek ima nekoliko praznih, ošacovanih kuća sa strane, da bi imao gde da ode ukoliko bi došlo do potrebe za selidbom.

Na Tašmajdanskom parku je pre 6-7 godina radio kao čuvar i tamo je svakog dana spremao hranu za 10 do 15 ljudi. Preko dana je kuvao pasulj, makarone ili gulaš i ljudi sa šahovskog paviljona (gde se beskućnici najčešće skupljaju i igraju šah) su dolazili i uzimali prekopotrebne obroke.

Smatra da je broj ljudi kojima je u poslednjih 15 godina u bilo kojem obliku pružio pomoć ili prenoćište veći od 500. Samo u kući u Beogradskoj ulici imao je u jednom trenutku 18 ljudi koji su u svojim sobama imali krevete, hranu, struju i vodu. Tu se uselio na svoju ruku u zgradu koju je posedovao neki advokat iz Kotora. Kada se taj čovek posle nekog vremena pojavio da proveri kako izgleda kuća koju je kupio, iznenadio se kako je sve uređeno i kako je gomila đubreta koja je prethodno bila tu izbačena.

Posle toga ispričao je Savi kako su kuća i dvorište izgledali neugledno kada ih je kupio i dao mu je dozvolu da tu živi i dovodi i druge ljude da žive sa njim. Na slične reakcije je dolazio gde god bi se uselio. Ubrzo bi komšije videle da se on trudi da sve bude u redu, pa su mu svuda komšije pomagale, donosile mu hranu ili nudili da uzme struju od njih.

Mir i tišina

Ne postoje kriterijumi prema kojem Sava bira ljude kojima želi da pomogne, ali najčešće gleda da pomogne onima koji ne mogu da rade, kao i starim osobama. Ono što traži od ljudi koje primi u kuću jeste samo da nema dernjave i galame, jer je svestan da se nalazi u takvom okruženju gde već postoji problem sa tim da njega i ostale neko prihvati kao beskućnike, a o prihvatanju činjenice da oni ulaze u neku kuću i žive u njoj da i ne pričamo.

Zato Sava traži mir i tišinu, odnosno lepo ponašanje od ljudi koje prima, dok na drugoj strani polako ostvaruje dobre odnose sa komšijama oko kuće koju bi zauzeo. Tim ponašanjem svi zajedno bi ostali u kući duže i niko od komšiluka ne bi zvao policiju ili potencijalne vlasnike da izbacuju celu ekipu napolje. Uz sve to, tvrdi da teško gubi volju i odustaje od ljudi kojima želi da pomogne, ali priznaje da se više puta razočarao i da je morao da odustane od nekoga, kao i da je na teži način shvatio da ne možeš da pomogneš onome ko ne želi da mu se pomogne.

Pored toga, Sava je po prirodi, kako kaže, samotnjak, i bez obzira na to što pomaže ljudima, najbolje se oseća kad je sam. Sa godinama je nekako uspeo da uskladi svoju želju i potrebu da pomogne i potrebu za samoćom.

Prodaje stare stvari

Da bi svi ljudi koji žive kod njega imali da jedu, bilo da ih je troje ili desetoro, Sava svakodnevno mora da radi. Zbog toga on svakog jutra odlazi na Cvetkovu pijacu i prodaje stare stvari. Prema njegovim rečima, u poslednjih nekoliko godina se slabo zarađuje. Pre 6-7 godina na pijaci bi od ranog jutra do 11 sati zaradio dovoljno za sve troškove, a sada mora da ostaje duže i zarađuje manje, jer narod generalno ima manje novca.

Pored Cvetkove pijace, prodavao je i na Novom Beogradu, Bajloniju, Kaleniću i u Kameničkoj. Onda su se pre par godina niotkuda pojavile opsežnije kontrole pijačnih mesta i on je morao da odlazi čak do Vidikovca na pijacu ne bi li uspeo da ima mesto za rad. Naravno, i ostali beskućnici koji žive kod njega doprinose "kućnom budžetu", ali Sava to nikada ne zahteva od njih. Ako ima, dobro, ako nema - nekako će opet biti hrane za sve.

Posebno mesto u priči o Savi zauzima Steva Rađenović. Čovek koji je prevaren za novac i stan, posle čega je pretrpeo moždani udar i kojeg je Sava pokupio u parku, gde je Steva prethodno provodio dane na klupi. Sava je to učinio jer mu je bilo žao da gleda na ulici, u takvom stanju, čoveka 30 godina starijeg od sebe. Sa Stevom se družio i o njemu je brinuo 12 godina i gde god je Sava odlazio vodio bi i Stevu sa sobom. Za to vreme zavoleo ga je kao oca. Steva je umro 2017. godine usled komplikacija od raka u osamdesetoj godini života. I posle Stevine smrti, Sava nije odustao od rada sa ljudima iako ga je njegova smrt strašno pogodila.

(Telegraf.rs/Adra.org.rs)