Kad je doktor Petrović umirao, imao je samo 1 želju: Da mu u zgradu VMA uzidaju srce. Tako je i bilo

Srbija je iznedrila mnoge rodoljube koji su privrženost našoj zemlji iskazali na različite načine. Samo je dr Mihailo Petrović doslovno poklonio svoje srce srpskoj medicini. Srce koje je bilo uzidano u jedan zid i koje je, kasnije, izgubljeno.

Dr Petrović je rođen 9. novembra 1863. godine u Karlovcu u Hrvatskoj. Još kao dete seli se u Beograd gde završava osnovnu i srednju školu. Poput drugih koji su želeli da se bave lekarskim pozivom, Mihailo, kao svršeni gimnazijalac odlazi u Beč kako bi ostvario svoj san i postao doktor. Tokom studija je zavoleo hirurgiju i u potpunosti joj se posvetio završavajući specijalizaciju kod čuvenog profesora Teodora Bilrota.

Preporučujemo

Međutim, kao i drugi velikani srpske medicine toga vremena, lagodan život u austrijskoj prestonici dr. Petrović ostavlja za sobom kako bi služio srpskom narodu. Naime, u to vreme medicina u Srbiji bila je ozbiljno narušena brojnim nadrilekarima koji su pružali svoje "usluge" pod krinkom narodnih lekara.

Već 1890. dr Mihailo Petrović počinje da radi u Opštoj državnoj bolnici u Beogradu na hirurškom odeljenju kod čuvenog doktora Subotića. On ga je dočekao ovim rečima: "Primiću vas, amice, na svoje odeljenje pod uslovom da stanujete u neposrednoj blizini bolnice, da se 'ranite što bliže, da se ne bavite privatnom praksom i da ste svakog trenutka bolnici na raspoloženju."

Tako je dr Petrović svoju hiruršku karijeru započeo pod strogim "skalpelom" doktora Subotića.

Jedini hirurg u Nišu

Po stupanju u srpsku vojsku 1893. dr Petrović biva raspoređen u Niš, kao jedini hirurg u Moravskoj stalnoj vojnoj bolnici, ali i u celom gradu.

U ovoj ustanovi zatiče izuzetno teško stanje. Prema njegovim rečima prostorija u kojoj je trebalo da izvodi operacije bila je smeštena u bolesničkoj sobi u kojoj su, pritom, ležali oboleli od najrazličitijih bolesti, od polomljene noge, pa sve do nekih veoma zaraznih.

Ipak, dr. Mihajlo Petrović je uspeo da 9 metara kvadratnih, koji su bili namenjeni bolesničkoj sobi, pretvori u hiruršku salu. Od hodnika je odvojio predvorje za salu u kojem su se hirurzi presvlačili, prali ruke i pripremali za operaciju. Sve je bilo uređeno prema aseptičnom protokolu koji je dr Petrović strogo poštovao i na čemu je insistirao.

U to vreme bilo je otvoreno i hirurško odeljenje u niškoj Okružnoj bolnici.

Doktor Mihailo Petrović je radio u obe bolnice, u kojima je provodio mnogo vremena. Zahvaljujući velikoj predanosti i žrtvi ambicioznog hirurga (koja je čak narušila njegovo psihičko i fizičko zdravlje) razvoj hirurgije u Nišu i okolini bio je veoma brz.

Kao učesnik u Balkanskim i u Prvom svetskom ratu, dr Mihailo Petrović do savršenstva je izbrusio svoju veštinu hirurgije. Uvek je bio u prvim borbenim redovima, u rovovima, među ranjenicima.

Foto: Wikipedia

Pred sam proboj Solunskog fronta Srpska vrhovna komanda je oformila Prvu poljsku hiruršku bolnicu u Dragomancima. U njoj je dr Petrović radio rame uz rame sa doktorom Subotićem i dr Đorđem Nešićem. Ranjeni su stalno pristizali i umeće, ali i znanje veštih hirurga spasili su mnoge živote.

Međutim, dr Petrović, po naređenju generalštaba, biva raspoređen u poljsku bolnicu u Vasiliki gde je imao zadatak da operiše, zbog bruha, vojno nesposobne muškarce. Do tada je kila (bruh) značila onesposobljenost za vojsku. Ovom intervencijom drastično je povećan broj regruta koji su mogli da stupe u vojsku i bore se na frontu.

Doktor Mihailo Petrović je i na frontu primenjivao metode antisepse (sprečavanje rasta i razmnožavanja mikroorganizama na koži ili tkivu) i asepse (potpuno uništavanje mikroorganizama na instrumentima, zavojima...). Primena ovih metoda spasila je mnoge živote, počev od tih ratnih godina i fronta, pa sve do danas.

Na predlog profesora doktora Milana Subotića, doktor Petrović je 1921. godine izabran za vanrednog profesora hirurške propedeutike. Te godine je postavljen i za načelnika Hirurškog odeljenja Vojne bolnice u Beogradu gde je i ostao sve do penzionisanja 1929. godine.

Zanimljivo je da je veliki hirurg otišao u penziju sa činom brigadnog generala, ali sa pravom nošenja uniforme. Ponosan na svoj vojni uspeh, doktor je uniformu nosio sve do svoje smrti.

Nakon penzionisanja dr Petrović je nastavio da predaje, ali i da se bavi hirurgijom.

Nažalost, 1932. godine umire mu voljena supruga. Ostao je sam. Međutim, iako vidno utučen, veliki hirurg nije želeo da očajava i krade Bogu dane – seli se na hirurško odeljenje Vojne bolnice u Beogradu u Pasterovoj ulici. U ovoj ustanovi leže, budi se, obeduje, predaje studentima i bezmalo operiše do poslednjeg dana i daha.

Godine 1934. godine, samo dve nakon smrti voljene supruge, doktor Mihailo Petrović joj se pridružuje.

U testamentu koji je za sobom ostavio, naglasio je da svoje srce ostavlja srpskoj medicini. U skladu sa poslednjom željom dr Petrovića, njegovo srce je kremiran i stavljeno u urnu koja je, potom, uzidana u zid sale hirurškog odeljenja Glavne vojne bolnice (stara VMA).

Na urni je pisalo: ”Doktor Petrović predaje dušu Bogu, telo srpskoj zemlji, a srce srpskoj medicini".

Nažalost, kada je, osamdesetih godina, Vojno medicinska akademija preseljena na Banjicu, ovaj zid je srušen i hrabro srce velikog hirurga je rasuto i zauvek izgubljeno.

(Telegraf.rs/011info.com)