Tito je saslušao probleme Milenkovića i rekao da ne brinu. Već 80 godina 4 generacije vode kafanu

Retko koja kafana u Beogradu, od onih koje su preostale, može da se pohvali da je i posle nekoliko decenija rada - porodični biznis, kao što to može ova kafana u Krnjači. 

Ima i starijih, i poznatijih, na ekskluzivnijim mestima, ali samo Milenkovići mogu da se pohvale da već četiri generacije upravljaju kafanom. I tako, evo već 80 godina. Ova kafana postala je i orijentir, pa često žitelji leve obale Dunava taj deo Krnjače zovu "kod Bitolja".

Pradeda Naum Milenkovski, koji je tridesetih godina prošlog veka došao iz Makedonije, nadenuo je takvo ime kafani da ga podseća na rodni kraj, Bitolj i rodno selo Brezovo.

- Pradeda je ovde došao tridesetih godina prošlog veka i otvorio je pekaru. Onda je 1939. godine počeo da drži kafanu i evo, do dana današnjeg smo tu - priča Aleksandar Milenković, praunuk osnivača kafane.

On je kafanu preuzeo 2003. godine, posle očeve smrti. Zajedno sa suprugom Jelenom brine se da sve u kafani bude "kao podmazano". U kafani se vidi uticaj "ženske ruke", u brojnim detaljima, od vaza na stolovima, do ćupova donetih iz Makedonije...

Deda Trajko je, priča Aleksandar, sa svojom trudnom suprugom 1946. godine prelazio zaleđeni Dunav, da bi došao kod svog oca u Krnjaču, jer je most bio srušen.

I tako od pradede Nauma, preko Trajka, Mite i Aleksandra do naslednika Stefana, koji bi mogao da bude peta generacija Milenkovića, vlasnika kafane. Dečak je upisao ugostiteljsku školu, za sada je na dobrom putu da, jednog dana, zameni oca.

- Put ti je utaban - poručuje mu otac.

Pitali smo Aleksandra kako je došlo do promene prezimena. Milenkovići su do šezdesetih godina prošlog veka bili Milenkovski. Trebalo je da se poseti rodbina u inostranstvu, a pasoš drugačije nisu hteli da im izdaju.

Česti gosti kafane je i pevački i bračni duet iz Severne Makedonije, duet Selimova - Želčeski, Kevser i Đorđe. Nedavno ih je "Bitolj" ugostio dok su za jednu makedonsku televiziju snimali prilog. A uveličali su i slavlje koje su Milenkovići organizovali povodom 80 godina rada kafane.

I pekara i kafana su dobro radile, možda su baš zato komunističke vlasti početkom pedesetih godina pokušale da ih zatvore. Aleksandrovom pradedi Naumu lokalni mlinovi nisu hteli da prodaju brašno, jer je bio privatnik. Naumov sin Trajko nije želeo da dozvoli da se posao ugasi, pa je rešio da se uputi, ni manje ni više nego kod Tita.

Maršal ga je primio, a Trajko Milenković mu je sve detaljno objasnio, da su vredni i lojalni građani, da mlinari ne smeju da im prodaju brašno, da je njegov rođeni brat Mita Milenković poginuo na Sremskom frontu za oslobođenje Jugoslavije...

- Tito ga je saslušao i rekao da se ništa ne brine, ujutru može da otvori pekaru. Ujutru su ispred pekare stigla dva vojna kamiona prepuna brašna, poslao ih je Tito. Od tada niko nije dirao pekaru, dok kafana nije bila te sreće. Šezdesetih godina bila je nacionalizovana i predata na upravljanje ugostiteljskom preduzeću "Madera". Deda Trajko se deset godina borio da vrati kafanu i uspeo je. Tada je posao preuzeo moj otac Mita - priča nam Aleksandar Sale Milenković, dok se izvinjava jer mora da ide na sastanak. Mora da reši pitanje jednosmerne ulice koja prolazi baš pored kafane i u kojoj se najčešće parkiraju gosti koji dolaze kolima.

Na dva zida u kafani su brojne uramljene crno-bele fotografije, sve su to preci Milenkovića. Pradeda Naum, deda Trajko, otac Mita i njihove lepše polovine, su i dalje tu, duhom.

(J. Vučić)