Kako smo postali lenji trutovi koji besne kad god se zatvori neka ulica, samo da ne bismo šetali

Šteta je što se Dan bez automobila obeležava tako, samo simbolično. Bilo bi lepo kada bi se, bar na jedan dan, automobili potpuno zabranili.

Zamišljam grad bez buke i smoga, grad u kojem ljudi ne žure sedeći za volanom i nervozno trubeći, već trče - ako im se trči.

Preporučujemo

Maštam da ja kao pešak ne moram da obilazim gomilu parkiranih vozila na trotoaru i da čekam kada će neko da se smiluje da mi stane na pešačkom prelazu.

Foto: Telegraf.rs

To bi bila utopija. Čovek je postao zavistan od četvorotočkaša, to je ceh industrijske revolucije i blagodeti kapitalizma.

Ali, i dalje se pitam, zašto ja kao pešak moram da poput lavitinta obilazim gomilu automobila, zašto je sve podređeno njima i zašto smo uopšte zaboravili da hodamo.

Umiremo od srčanih bolesti, jer nam fali bar 30 minuta šetnje dnevno.

Foto: Telegraf

Nervozni smo i frustrirani, jer samo želimo da pobegnemo što pre svojim kućama posle posla. Zaglavljeni u gužvi trubimo jedni drugima, umesto da se pozdravljamo sa osmesima u prolazu.

- Ja ne znam kako možeš da živiš bez automobila. Nekada ti je baš potreban, kad ideš u kupovinu, kad radiš do kasno, kad se razboliš, kad imaš dete... Autobusi su prljavi i prepuni, nemamo metro, vozovi se raspadaju - pričaju vozači.

To mogu da prihvatim, luksuz je, ali znači imati auto. Zapravo, ponekad znači mnogo, ali češće smo samo zapravo - robovi četvorotočkaša.

Foto: Tanjug/Dimitrije Goll

Znam ljude koji su se toliko vezali za auto, da ni 500 metara od kuće ne mogu da odu peške.

A neki naprosto misle da sve mora da bude prilagođeno automobilima. Ako im je lakše da trotoarom izbegnu gužbu, oni će voziti trotoarom. Ako mogu da se uglave i parkiraju u parku, uradiće to.

Posebno me iritiraju oni koji misle da je trotoar mesto gde mogu da ostave svoj auto. Rekli bi mnogi: "To je strašno i bahato"... ali, pogledajte oko sebe, to radi možda i vaš prvi komšija, a vi žmurite na to i tolerišete, jer je postalo prihvatljivo.

Foto: Čitalac Telegrafa

Nema kraja, svakoga dana sve je više i više automobila, gužve su nesnosne, a prostora za ljude sve je manje.

I ko je tu kriv? Ne bih krivio vozače za to. Oni razmišljaju da će kolima brže stići i da će im biti komotnije. To je racionalno i sebično razmišljanje, tako funkcioniše i tržište.

Treba nam još žutih traka, autobusa koji se ne kvare, tramvaja koji imaju prednost i ne mile. Treba nam metro, biciklističke staze, ali takve da mogu da se koriste. Pa zašto da ne, trebaju nam i trotineti, električni bicikli i na kraju - više pešačenja, mnogo više pešačenja.

Foto: Mateja Beljan

Treba nam grad u kojem će lakše i racionalnije biti da svog ljubimca ostavite u garaži.

Tek kada to postignemo možemo da menjamo i navike vozača, kulturu i mentalitet.

A do tada, nisam optimista. Biće sve više vozila i bićemo sve veći trutovi. Kada nam neko kaže da je ulica zatvorena i da dalje moramo pešice, kudićemo ga i psovati.

(M. B.)