Žena je vikala i molila na peronu Beogradske autobuske stanice: Zovite vozača, imam nešto da mu dam

Spora pošta, brza pošta, paketi, pisma, privatna dostava, kurirska služba... ništa to ne znači našim ljudima kad imaju autobus, vozača i prednje sedište rezervisano za kojekakve kese, a gepek za čitav prtljag sedmodnevne mamine kuhinje nekom studentu u Beogradu.

"Molim vas, molim vas, pozovite vozača za Istočno Sarajevo. Imam nešto da mu predam", kucala je na stanklenu odgradu perona jedna žena na BAS.

Preporučujemo

Foto: M. B.

Ovaj događaj se desio pre nekoliko dana, a zabeležio ga je naš reporter.

Autobus očigledno samo što nije krenuo, nervoza je rasla, kucala je sve jače i uspinjala se na prste ne bi li ga dozvala.

Konačno, iza zamućenog stakla pojavila se silueta vozača.

Foto: M. B.

"Šta šaljete?" upita je.

Ali, tu je nastao problem, ona bi da pošalje lekove. A lekovi, granica, carina, baš i ne idu zajedno. Međutim, nije reč o pravim lekovima, već nekim pomagalima koja nisu problematična za granicu...

Foto: M. B.

Nije vozaču bilo lako da odbije "na keca" prenos ovog paketa, pa je tražio od žene da ga otvori.

Ona je to i učinila, sve se zakomplikovalo, bilo je još mnogo dozivanja, gledanja, uspinjanja na prste i prebacivanja ručice preko stakla.

Foto: M. B.

Konačno, primopredaja je obavljena. Bez plaćanja peronske karte, carine, poštarine, samo onaj dobar stari džeparac za vozača.

(M. B.)