Noćni život Beograda 1922. godine uz par neočekivanih anegdota o legendarnom Gigi Geršiću

Bašta kafane "Ruski car" u Beogradu. Foto: Facebook/old.belgrade

Izlizano je i pogrešno pričati o tome da je Beograd „poznat po noćnom životu“, kao da je Beograd neki luna-park kome je svrha da služi za iživljavanje stranih turista, kao da postoji samo zbog njih. Pošto, „poznat po“ nedvosmileno sugeriše da je poznat van Beograda, i van Srbije; budući da je besmisleno naglašavati da si poznat samom sebi, znači da si poznat drugima. Naš glavni grad zaista ima dobar i bogat noćni život, to bi trebalo da nam bude dovoljno i na tome bi trebalo da se završi; bespotrebno je naglašavati da je „poznat“ po tome, ne moramo uvek tražiti potvrdu sa strane kao da ne verujemo sopstvenim očima.

Preporučujemo

No dobro, znamo danas kako je. A kako je bilo nekada, otkriće nam se iz dolepriloženih anegdota o jednom legendarnom starom Beograđaninu, i iz jednog teksta koji je objavljen u „Politici“ dana 9. oktobra 1922. godine. Ispod naslova „Jedna beogradska noć“ autor piše: „Moje društvo, sastavljeno sve par i par tako da sam samo ja činio izuzetak, bilo je i suviše zauzeto samim sobom. Moj kut u kome sam se nalazio, sasvim slučajno, dominirao je celom salom. Sticaj prilika bio je takav da sam, nemajući ništa drugo pametnije da radim, proveo celo veče u posmatranju.

Došli smo dosta rano. Elegantna, vrlo lepo osvetljena sala jednog noćnog restorana, odlično posećenog, bila je već puna. Ta prva partija gostiju bile su većinom porodice činovnika koje su jednom nedeljno dolazile tako korporativno na pivo. Njihovo držanje, i ako malo bojažljivo, bilo je gospodsko, a njihova konsomacija skromna. Zatim, oni su odlazili — kući na večeru i avaj! na spavanje. Ali su dolazili novi gosti.

Trgovci, liferanti, fabrikanti, špekulanti i — neverovatno! umetnici. Zatim, neka bezizrazna, nepoznata lica pola hohštapleri pola aristokrate. Onda dame, kojima je verovatno to glavno zanimanje, sa raskošnim, elegantnim toaletama. Čitav jedan nov svet poratnog Beograda, šaren, hučan i bučan, kosmopolitski. Svi su oni dolazili na večeru. I, razume se, počinjali su ne pivom — to bi bilo odveć prosto — već vermutom. Bilo ih je koji su tražili francusku marku „Nuali Prat“.

Međuratna reklama za restoran „Dedinje“. Foto: Arhiva

Potom je počinjala večera, obilna, sa svima specijalitetima kojima raspolaže jedna londonska kujna, i zalivana svim tečnostima kojima raspolažu znatnija stovarišta naših i stranih vina i likera. Bilo je vrućina. Lica su bila oznojena i vesela. Sve od reda, dame su pušile. Jedna teška atmosfera vrućine, znoja i duvanskog dima. Kroz nju se s teškom mukom probijali talasi muzike i glas jednog prezaposlenog ventilatora.

Od ponoći stolovi su malo razmaknuti, napravljeno je nešto slobodnog prostora. „Šimi“, „Tango“, „van-step“ bili su na dnevnom redu. S vremena na vreme, kroz poluodškrinuta vrata, provirivalo bi kakvo začuđeno lice. Možda kakav palančanin, tek doputovao s voza, pre nego što bi ušao, pokušavao je da se orijentiše. Ali posle nekoliko sekunada razgledanja, onako isto začuđen kao i u početku, on je verovatno dolazio do zaključka da je pogrešio, i zatvarao je vrata za sobom, polako, bojažljivo.

Bila je skoro zora kad sam izišao. Sveža, prijatna noć. Na nebu beli oblačci i retke zvezde. Istok je bledeo. Ulice, prazne, izgledale su dovoljno prostrane. U daljini čuo se tutanj nekih kola koja se udaljuju. S vremena na vreme ukazao bi se kakav ranoranilac prolaznik. Pred „Kasinom“ stojalo je nekoliko fijakera. I konji, i ljudi, i kola: sve skupa je bilo umorno i dremalo. Crna senka jednog i jedinog opštinskog čistača, tromo i sporo, obilazila je oko jedne gomile blata.

Predame su iskrsla dva čoveka koji su pošli lagano i govorili glasno. Njihov glas je ječao kroz prazne i puste ulice.

— Eto, molim te, govorio je jedan, zar ja ne bih imao puno pravo da ponovim onu aksiomu pokojnog Gige Geršića (Gligorije „Giga“ Geršić je bio naš pravnik, publicista, ministar pravde, državni savetnik, profesor Velike škole, boem, strastveni kartaš i legenda starog Beograda, čovek o kome postoji bezbroj anegdota; prim. nov): Nikako ne mogu da razumem, kako je mogućno to da čovek na „kongenu“ (stara kartaška igra; prim. nov) može da izgubi pet stotina dinara, a ne može da dobije dva za fijaker!

Restoran i pivnica "Bajlonov kladenac" u Beogradu, verovatno u međuratnom periodu. Foto: Wikimedia Commons/politikin-zabavnik.rs

— Srećna vremena kad je fijaker koštao samo dva dinara! odgovarao je drugi, kome je, valjda, odjednom bilo malo teško to što je morao ići pešice.

— I kad se na „kongenu“ gubilo najviše pet stotina dinara! dodavao je drugi.

— Slušaj, kad si već pomenuo Gigu, da ti ispričam jednu autentičnu anegdotu iz njegovog života. I da te utešim. Znaš, jedne večeri, kod „Imperijala“, Giga počeo da gubi. Sav nervozan, ljut, praska. Hteo bi da ustane, a ne može. A svaki nov okret — nov gubitak. Najzad, došao do svojih uobičajenih pet stotina dinara. Ali, još jednom hoće da okuša sreću. I „gađa“ poslednji put.

Desilo se baš te večeri, došao neki trgovac iz unutrašnjosti. Otišao u svoju sobu, ali mu se nije spavalo. I kako je čuo da se dole u sali govori, on siđe da vidi ko je i šta se radi. Otvara vrata i pojavljuje se. U tome Giga je izgubio i poslednju sumu. Sav besan, on se okreće:

— E, ovo je strašno, kaže. Kad god se ovaj čovek pojavi, ja moram da izgubim.

— Pardon ja sam tek večeras, gospodine, doputovao iz unutrašnjosti. Ja vas nikad nisam video u svom životu, nit vas poznajem.

— Ali koješta! Šta pričaš! Znam ja tebe vrlo dobro. I kadgod te vidim, ja znam da moram izgubiti.

I, okrećući Miloševom ulicom, gospoda koja su kao utehu imali još anegdote o Gigi Geršiću, izgubila se u o senkama lipa i jačoj tami koja prethodi praskozorju.“

Ulica Miloša Velikog 1895. godine. Foto: Arhiva

Nažalost, autor koji se potpisao kao „H.“ nije čuo još anegdota o legendarnom Gigi, koje su ova dva slučajna neznanca u beogradskoj noći imala da ispričaju, ali zato mi znamo još nekoliko dobrih da ih sa vama podelimo.

Pre nego što je postao ministar pravde i državni savetnik, pre nego što je stekao poverenje kralja Milana, Geršić je bio član Glavnog odbora Narodne radikalne stranke, tada još duboko socijalistički orijentisane; uhapšen je posle propasti Timočke bune 1883. godine i sa ostalim „zaverenicima“ koji su radili o glavi svom suverenu bio izveden pred sud. Naposletku je oslobođen, uz nekolicinu saboraca (većina je osuđena), ali je tokom suđenja napravio šalu o kojoj se posle mnogo pričalo u Beogradu.

Naime, Pera Todorović (o kojem smo više puta pisali, recimo ovde), jedan od otaca srpskog novinarstva, bio je među retkim srpskim muškarcima onog doba koji su farbali kosu kako bi sakrili sede vlasi; Giga je to, razume se, znao, kao i mnogi drugi. Ali kako u tamnici Pera nije mogao da boji kosu, to se pred sudijama pojavio sed kao starac. Geršić nije mogao da ne vikne: „Aman, gospodo sudije, pa šta nam uradiste ako Boga znate? Toliko ste nam strah uterali u kosti da je ovaj jadni čovek osedeo preko noći!“

Čuvena zatvorska priča o Branislavu Nušiću — koji je robijao zbog pesme „Dva raba“, koja je uvredila kralja Milana — kaže da je slavni komediograf, znajući da upravnik tamnice otvara i čita svu prepisku sa spoljnim svetom, u jednom pismu kao uzgred spomenuo da je sestrić ministra pravde Gige Geršića; upravnik — koji ga je dotad maltretirao, i nije mu davao ništa da čita a kamoli da piše — momentalno je promenio ploču i odjednom je moglo sve što Nušić traži. Kao što smo: to je čuvena priča. Malo je poznat njen nastavak: Giga je bio toliko zadivljen mladićevom odvažnošću da ga je posle toga po gradu uvek nazivao svojim sestrićem, i čak mu kod Milana izdejstvovao diplomatsku službu u Bitolju i Prištini.

„Kralj Milan u logoru (pod šatorom)“, Đorđe Krstić, 1880-ih. Foto: Wikimedia Commons/Gmihail

Ima anegdota vezana i za samog kralja Milana. Bude jednom prilikom Giga pozvan na dvor da Njegovom Veličanstvu pruži nekakav pravni savet, posle čega usledi poziv da ostane na kraljevskom ručku. No, Giga neće ni da čuje za to nego se zahvali i krene kući.

— Ali zašto gospodine Geršiću, da niste bolesni? — pita ga Milan.

— Ni govora — kaže Geršić. — Zdrav sam kao dren i gladan kao vuk. Ali, žena mi je danas spremila omiljeno jelo – punjene tikvice.

Igrom slučaja, to je bilo i kraljevo omiljeno jelo, pa je, pošto se slatko ismejao, naredio da kola odu do Geršićeve kuće i donesu te čuvene tikvice. A bile su toliko ukusne da je nakon toga Milan redovno svraćao do Gige i njegove supruge da ih se sit najede.

Geršić je inače bio u stalnom i paničnom strahu od promaje, i gde god da se nalazio, prozori i vrata su morali biti zamandaljeni, pa makar napolju bila i paklena vrućina. Jednom prilikom, tokom predavanja na Velikoj školi (niste, nadamo se, zaboravili da je bio i profesor), bude baš takva vrućina. Paklena. Studenti hoće da poguše, jer je ovaj sve pozatvarao. Dođe napokon poslužitelj i, videvši kako stoje stvari, predloži da se ipak otvore prozori u slušaonici da ne pocrkaju budući naraštaji na kojima svet ostaje.

Ali Giga je neumoljiv.

— Tebi je, moj prijatelju, lako. Ako tebe ubije promaja, lako će naći novog poslužitelja, a šta ako ja zakovrnem, kud će naći drugog profesora ovako blesavog i ludog da studentima daje dobre ocene i kad to ne zaslužuju?

Studentski trg kojim dominira Kapetan-Mišino zdanje, oko 1890. godine kada je tu bila Velika škola. Foto: Wikimedia Commons/Nikola Smolenski

Ipak, najbolju anegdotu ostavili smo za kraj. Rekosmo maločas da je Giga bio boem i kartaš. Dakle, voleo je da popije, posebno uz kartanje, a voleo je i da spava, pošto je često puta zaglavljivao za stolom do kasnih jutarnjih sati i kretao kući onda kada „pošteni“ svet kreće na posao. Zato se neretko dešavalo da kasni na predavanja i ispite.

I jednom u hotelu „Grand“ dočeka on zoru! Prođe i zora... Oko osam ujutru jedan igrač, momak, ustane od stola i izvini se okupljenima. Mora, kaže, da ide.

— Zbog čega napuštate igru, mladiću? — pita ga Giga.

— Imam ispit u devet — odgovara mladić.

— Kod koga, mladiću? — pita Giga.

— Kod Vas, profesore!

Kad je uminuo opšti smeh svih prisutnih, Geršić mu je naredi da se vrati za sto i počeo na licu mesta da ga ispituje. I to bez povlađivanja! Samo su teška i nezgodna pitanja u tom trenutku dolazila u obzir! Ali je mladić blistao, pa mu je Giga tu za kafanskim stolom u „indeks“ upisao najvišu ocenu. Sa kartanjem je tako moglo da se nastavi. Do ko zna kog popodnevnog sata. Ili noćnog. Sa Gigom Geršićem je sve bilo moguće.

(P. L.)