Dečji ratovi po ulicama starog Beograda: Kad udare Dorćolci na Grantovce, a Zvezdarci na Palilulu

Pogled na krovove starog Beograda sa jedne zgrade u Pop Lukinoj tokom 1920-ih godina. Foto: Wikimedia Commons/politikin-zabavnik.rs

Interesantno je kako se ratovi koje vode odrasli prelivaju u dečji svet. Ko je odrastao tokom devedesetih dobro pamti ulične sukobe između krajeva, i koliko je rizično bilo zalutati u „neprijateljski“ deo grada, čak, zalutati u „neprijateljski“ deo sopstvenog dela grada. Ne znamo da li se neko do sada time ozbiljno bavio, ali reklo bi se da je efekat koji na psihu pretpubertetlija i pubertetlija imaju oružani sukobi koje vode njihovi narodi i njihove države — strahovit.

Preporučujemo

Maloletničke delinkvencije ima svuda i to je potpuno prirodno ponašanje, na ulicama Beograda i Srbije ima je danas kao što je bilo i u prošlosti i kao što će biti i u budućnosti; ali ovde se ne radi o pukoj maloletničkoj delinkvenciji već o nečem bitno drugačijem: o dečjem grupisanju po „geografskoj“ osnovi i organizovanom „ratovanju“ protiv drugih grupa okupljenih po istom principu, odnosno, o podražavanju onoga što rade stariji.

Da devedesetih godina nije slučajno bilo onako kako je bilo, pokazuje jedan članak koji smo pronašli „rudareći“ po staroj srpskoj štampi. Članak je objavljen u dnevnom listu „Politika“ 11. oktobra 1922, manje od četiri godine posle završetka Prvog svetskog rata koji je ostavio duboke i trajne traume na sve narode koji su u njemu učestvovali, a na nas možda i ponajviše, s obzirom da smo proporcionalno najviše stradali, bili pod okupacijom i imali u egzilu važan deo naroda koji je naoružan čekao da probije Solunski front.

Pomenuti članak, koji ćemo preneti u celosti, nadajući se da ćemo podstaknuti neko naučno istraživanje na tu temu, duhovito je napisan, mada se nama čini očiglednim da autor vrlo dobro zna koliko je stvar ozbiljna. Piše:

Centralne sile zauzimaju Beograd oktobra 1915. godine. Foto: Wikimedia Commons/Cerovic Dragana

„Ovo dana, malo-malo, pa se tek u nekim inostranim, nama neprijateljski raspoloženim listovima pojave ovakve otprilike vesti iz Beograda.

’Pešta, 6. oktobra. — U Beogradu su opet nastali neredi velikih razmera i po ulicama se vode vrlo ogorčene borbe među građanima koji su se podelili u neprijateljske tabore. Vojska neće da se umeša i vlada je nemoćna.’

Naše Ministarstvo Spoljnih Poslova demantovalo je to u inostranstvu najodlučnije, ali izgleda da ni samo Ministarstvo nije znalo da su sve te vesti gotovo cela istina. Jer u Beogradu se, iskreno ćemo priznati, vode već toliko dana najogorčenije ulične borbe koje su čak i krvave.

I ima mnogo pobunjenih ulica. A ako naiđete na takvu jednu ulicu koju su zahvatili neredi, zaprepastiće vas kolike su gomile i čupave i lepo očešljane dece sa praćkama i sa vrteškama i prepunim džepovima kamenja. To su ti građani koji su se podelili u neprijateljske tabore!

Ali to nije neka novina za našu prestonicu. Te borbe se vode svake jeseni, a ti neprijateljski tabori isti su iz godine u godinu: Palilula, Fišeklija, Grantovac (kraj koji se nalazio na potezu od Cvetnog trga do Kalenića, duž današnje Njegoševe a pored ondašnjeg Englezovca; naziv duguje američkom konzulu Edvardu M. Grantu koji je kupio plac na dotadašnjoj poljani i počeo da gradi kuću, što je dovelo do urbanizacije; prim. nov), Sveto Savska, Zvezdara, Zapadni Vračar, Savamala, Varoš-Kapija, Kalimegdan, Dorćol i bezbroj drugih tabora.

Restoran i pivnica "Kod tri seljaka" u Deligradskoj ulici. Foto: Wikimedia Commons/politikin-zabavnik.rs

Ona dečja želja za pustolovinama, ratovima i drugim događajima o kojima piše po knjigama, izbije tako iznenada, naprave se vrteške i praćke i, po onoj našoj poslovici, teško ulici kojom ova vojska prođe. Uzalud se otvaraju tad prozori i po prozorima se pojavljuju razna lica, ali sva ljuta, i viču na decu grdeći i preteći. Kamenje i dalje bezbrižno lupa i u zidove, a kada neki prozor ode u paranparče bude pozvan i žandarm koji dok dođe ulica je prazna i tiha i samo jedan razbijen prozor kao svedok prohujale bitke i ništa više.

I zaista. Za mirne žitelje ulica do kojih dosegne brisani prostor prava su napast za ulične borbe u kojima se tako vatreno otima stopa po stopa zemlje. Ljudi po kućama bespomoćno gledaju kako pršte prozori na njinim sobama, a ako se naljute, pa pojure ili na jednu ili na drugu stranu, onda će ih smatrati kao saveznika neprijateljevog i pući će im glava, ne umeju li da brzo skoče u stranu kad doleti kamen. Jedino što mogu ti mirni žitelji, to je da iskreno mole Gospoda da daruje pobedu jednom od dva protivnička tabora, pa da minu vojske pored njinih kuća.

Jer vlasti su, kao što obično i kažu peštanske vesti, nemoćne da umire pobunjenike. Pobunjenici pobegnu u podrume i na tavane nedovršenih građevina kojih je pun Beograd, a kad ih i odatle povijaju, oni opet imaju brže noge nego predstavnici vlasti. I strašno ih je mnogo, pa boriti se protiv njih isto je toliko beznadno kao i boriti se protiv muva. Ali i protiv muva ima lepaka.

O.“

(P. L.)