Kako je trebalo da izgleda beogradska katolička katedrala: Šetala se od Kalenića guvna preko Štajge do Dorćola, ali nije joj bilo suđeno

Ulica kralja Milana 1914. godine. Foto: Arhiva

S obzirom na beznačajni udeo katolika u opštoj populaciji današnjeg Beograda (ispod 14 hiljada u gradu od milion i po stanovnika, manje od jedan odsto), mnoge će iznenaditi činjenica da je nekada situacija bila bitno drugačija.

Tokom druge polovine devetnaestog i prve polovine dvadesetog veka, Beograd je bio širom otvorena prestonica zemlje koja se ubrzano razvijala i zato privlačila ogroman broj sitnih i krupnih preduzetnika, stručnjaka raznih branši koje su nam nedostajale, kulturnih radnika, pustolova, prevaranata, i sve to mahom srednjoevropskih katolika, pored naravno protestanata, Jevreja, Jermena i drugih.

Dočekivani širom raširenih ruku, ovde su se osećali dobrodošlo i zato trajno nastanili. Broj katolika je krajem dvadesetih i početkom tridesetih godina narastao na 40.000, a budući da je prestonica tada imala 240.000 žitelja, njihov udeo u opštoj populaciji bio je oko 17 odsto (dodatnih 17.000 živelo je u Zemunu). To se nije bitno razlikovalo od situacije kakva je bila za vreme Kraljevine Srbije, a ipak je postojala samo jedna kapelica koja je opslužila njihove verske potrebe. Nešto da se promeni postalo je neophodnost.

Zato je osamdeset beogradskih katolika 29. avgusta 1920. godine osnovalo „Društvo za građenje katoličke crkve“ na čijem je čelu bio Karlo Mataušek, upravnik pivare „Bajloni“. Ovu inicijativu, sada sa idejom da to bude prava katedralna crkva, svim silama je podržao Ivan Rafael Rodić čim je 1924. došao na čelo tek obrazovane beogradsko-smederevske nadbiskupije.

Nemanjina ulica u međuratnom periodu. Foto: Arhiva

Počelo se sa skupljanjem priloga, a među dobrotvorima su bili kralj Aleksandar I Karađorđević, pape Benedikt XV i Pije XI, kao i razna udruženja iz Evrope i Amerike. Među pojedincima bile su i britanske spisateljice Elizabet i Eni Hristić (eng. Elizabeth and Annie Christitch). Elizabet, rođena O’Brajan, bila je u braku sa pukovnikom Ljubomirom Hristićem, sinom Nikole Hristića, koji je bio predsednik Ministarskog saveta Kraljevine Srbije u četiri navrata; sa kćerkom Eni isticala se u borbi za ženska prava, a tokom Velikog rata njih dve su radile kao bolničarke u Valjevu.

Jedini problem bila je parcela, pošto je, po rečima istoričarke umetnosti Vladane Putnik, autorke rada „Katedrala beogradske nadbiskupije: Od inicijative do nerealizovanog projekta“, morala po svom položaju da odgovara jednom monumentalnom sakralnom objektu. Opština grada Beograda predložila je lokaciju ondašnjeg Kalenića guvna, preko puta pijace, u bloku koji je danas oivičen ulicama Maksima Gorkog, Mileševskom i Kalenićevom; radi se o bloku u čijem se „špicu“ — koji udara na Park vojvode Petra Bojovića (popularni „Šiptarac“), gde bi bilo pročelje katedrale — nalazi kafana „Kalenić“.

Ali Opština nije mogla da ispuni ono što je obećala, na veliko razočarenje i Društva i Crkve koji su ovu lokaciju držali za sjajnu. Nerešeni imovinski odnosi koji su iznenada otkriveni zaustavili su ceo proces, i to se izgleda na kraju pokazalo kao ključno, iako se sa icinijativom nastavilo. Jer, baš zbog ovoga preokreta deo novca je 1926. preusmeren na proširenje kapele Svetog Ladislava zbog mišljenja da do gradnje neće ni doći.

Balkanska ulica tokom međuratnog perioda. Foto: Arhiva

Ali nisu odustali, daleko od toga. Vrlo brzo našli su novu lokaciju i predložili Opštini prostor ondašnje Topčiske pijace, koja se nalazila na uglu Nemanjine i Sarajevske, na mestu gde je prethodno stajala zgrada Topčiske kasarne u kojoj su od 1848. izvesno vreme bili smešteni Narodni muzej (zvanično: Muzeum Srbski) i Narodna biblioteka; ali Opština nije dala tu parcelu jer je po urbanističkom planu bio predviđen park (činjenica da pričamo o današnjem Hajduk-Veljkovom vencu na kojem se zaista nalazi park, čini nas neobično srećnim: nešto se ipak kod nas dešava u skladu sa planom, i postoje planovi kojih se držimo čitavih sto godina).

Narednih godina „štancuju“ se ideje za lokacije: Opština predlaže ugao Kneza Miloša i Vojvode Mišića, Društvo to prihvata, počinje da prikuplja potrebnu dokumentaciju, zatim iz potpuno nepoznatog razloga na svojoj devetoj godišnjoj sednici 28. aprila 1929. govori kako je zadovoljno i kako smatra velikim uspehom to što se došlo do konačne lokacije u bloku između Moravske (danas Savske), Nikole Tesle (danas dr Aleksandra Kostića), Miloša Pocerca i produžetka Vojvode Milenka, gde se tada nalazila žitna pijaca a danas — Palata pravde.

Dakle, ni od te lokacije nije bilo ništa. Uostalom, već znate da ni od jedne lokacije nije bilo ništa pošto katedrale u Beogradu nema, ali svi ovi problemi nisu onespokojili nadbiskupa Rodića, ljude oko njega, Društvo i katoličku zajednicu u celini, pošto je Rodić 1930. raspisao međunarodni konkurs za izradu idejnog rešenja katedrale, koji je trajao do marta 1931. godine.

Doduše, može biti da su ovim mislili da pokrenu stvari sa mrtve tačke: ako bi postojalo nešto konkretno, nešto opipljivo, pa makar i samo na hartiji, ako bi postojala neka vizuelna predstava katedrale i toga kakav bi doprinos ona dala opštem izgledu Beograda — možda bi se tok događaja promenio a gradski oci odobrovoljili i naterali na akciju.

Bajrakli džamija na Dorćolu tridesetih godina. Foto: Arhiva

Posebno je u tom smislu bio važan (i možda posredno dokazuje našu tezu o taktici nadbiskupije) internacionalni predznak konkursa. Jer, sakralna rimokatolička arhitektura na prostoru Kraljevine Jugoslavije u međuratnom periodu i dalje je bila u osamnaestom veku, pa je upliv svetskih arhitekata u čitav proces mogao doneti savremeno rešenje koje bi bilo adekvatno za ambicioznu prestonicu jedne ambiciozne države koja je svim silama pokušavala da prati svetske tokove u svim oblastima (u arhitekturi joj je to i te kako polazilo za rukom; ostaci tog vremena nalaze se na svakom koraku u Beogradu i često se pogrešno identifikuju sa kasnijim periodom socijalističke Jugoslavije).

Nadbiskupija je primila 129 projekata, a pored naših bilo je i radova autora iz Austrije, Švajcarske, Italije, Čehoslovačke, Mađarske, čak i Bugarske. Ubedljivo ih je najviše pristiglo iz Nemačke, koja je tada još uvek bila u svojoj vajmarskoj fazi: čak 79. Na drugom mestu bila je Austrija sa 18, a Jugoslavija tek na trećem sa 15. Stručni žiri nagradio je tri projekta, i još šest otkupio.

Među onima koji su otkupljeni a nisu nagrađeni bio je nacrt „St. Joseph“ dortmundskog arhitekte Johanesa Franciskusa Klompa, koji je već projektovao veliki broj crkava u svojoj zemlji; takođe rad „Crveni i crni“ pariskog arhitekte Eduara Menkesa, u modernizovanom gotskom stilu, premda uz zamerku da objekat više liči na industrijsku zgradu nego na katedralu; zatim projekat „P/X“ Hajnriha Adama iz Magdeburga koji je bio originalan ali neadekvatan zbog lošeg rešenja kripte. Otkupljeni su i „D. E. V.“ Francuza Marsela Gogoa (zbog monumentalno rešenog pročelja i elegantnog enterijera), „Crveni kvadrat“ Hansa Holcbauera iz Berlina te „I. N. R.“ Nemca Oskara Rama.

Treću nagradu na konkursu osvojio je inženjer Rihard Štajdl iz Minhena, sa radom pod šifrom „P/X Christus Rex“ koji je podsećao na klasičnu romaničku baziliku, koji je od sva tri nagrađena nacrta zapravo bio najzastareliji, ali izabran verovatno zato što je predstavljao romantizovani idealni tip katoličke crkve.

Projekat beogradske katoličke katedrale iz 1931. godine, rad dortmundskog arhitekte Jozefa Venclera, osnova prizemlja. Foto: Vladana Putnik, „Katedrala beogradske nadbiskupije: Od inicijative do nerealizovanog projekta“/Istorijski arhiv Beograda, fond „Opština grada Beograda“, TD, f XXI-7-1932

Drugu nagradu osvojio je pariski arhitekta Žozef Žardel sa nacrtom „Ami“, koji je ocenjen kao isuviše raskošan pa je, po rečima članova žirija, više ličio na mauzolej ili spomenik nego na katedralu. Pritom nije bio ni adekvatan parceli koja je u tom trenutku bila u opticaju.

Po rečima Vladane Putnik, „Žardelov projekat je odražavao tadašnje tendencije u francuskoj crkvenoj arhitekturi, a to je pre svega bilo eksperimentisanje s različitim stilovima, najpre korišćenje neovizantijskog stila“ koji do tada nije bio uobičajen na Zapadu. Kupola je „dominirala čitavom vizurom“, a raskoš koja se pominjala najviše se odnosila na monumentalnost portala i predimenzionirane rozete sa severne i južne strane. Ali sve kad se sabere, ovo rešenje nije odgovaralo ni potrebama ni očekivanjima beogradskih katolika.

Prvu nagradu odneo je Jozef Vencler iz Dortmunda (1884—1942) koji je nakon studija u Ahenu i Kelnu radio za brojne velike projektantske firme na zdanjima širom nemačke kulturne sfere, od Krefelda i Hanovera preko Vroclava i Kelna do Beča i Budimpešte. Posle Prvog svetskog rata radio je nacrte za vojna groblja, a tokom rada u projektantskom birou Hajnriha Štrunka sa velikim uspehom je učestvovao na čak 180 nacionalnih i međunarodnih konkursa, osvajajući nagrade za projekte Glavne pošte u Esenu, rekonstrukcije Fridrihštrasea u Berlinu, gradskih kuća u Videnbriku i Verneu, Narodnog pozorišta u Krefeldu i vodotornja u Barmenu (danas deo Vupertala). Značajno je pomenuti da je projektovao Tržnicu u Dortmundu i rudnik „Recklinghausen II“.

Što se tiče njegovog rešenja za Beogradsku katedralu, ona je trebalo da bude trobrodna bazilika površine 58.938 kvadratnih metara (daljom razradom predvideo je da bude 65 metara dugačka i 36 metara široka), sa 3.390 sedećih mesta i 910 stajaćih. Bočni brodovi bi bili niski u odnosu na centralne. Oltarski prostor je trebalo da ima visoko bočno prirodno osvetljenje, što bi ostavljalo scenski utisak. Kripta je trebalo da bude ispod glavnog portala, a projekat je predvideo i arhiv i trezor. Pored same crkve, projektovao je i zgradu Nadbiskupije.

Projekat beogradske katoličke katedrale iz 1931. godine, rad dortmundskog arhitekte Jozefa Venclera, nacrt pročelja i situacija. Foto: Vladana Putnik, „Katedrala beogradske nadbiskupije: Od inicijative do nerealizovanog projekta“/Istorijski arhiv Beograda, fond „Opština grada Beograda“, TD, f XXI-7-1932

„Monumentalno rešenje pročelja je svakako činilo najdominantniji segment projekta građevine, predstavljajući daleku reminiscenciju na gotičke katedrale. U kubičnoj formi pročelja su se zapravo nalazile kule-zvonici inkorporirane u arhitektonsku masu harmonično podeljenu horizontalama i vertikalama. Svedenu, ali suštinski ekspresionističku, formu katedrale upotpunjavali su polukružno završeni otvori za zvona. Simetriju pročelja dodatno je naglasio centralni korpus u ritmu uvučenih i isturenih vitkih struktura, čiju je vertikalnost dodatno isticao krst na vrhu. Na osnovu ovog nacrta može se zaključiti da je Vencler tokom svog stvaralaštva bio pod uticajem nemačkog ekspresionizma“, kaže Vladana Putnik.

Žiri je ocenio da je ovaj projekat uspeo i sa umetničke i liturgijske strane, mada je zamereno na stepeničastom kubičnom rešenju fasade koje je bilo dodatno oživljeno brojnim nišama, pošto je žiri smatrao da to ne odgovara beogradskom podneblju. U suštini, ostao je veran katoličkoj tradiciji što se tiče enterijera, položaja zvonika, kapelica i kripte.

Posle ovoga, situacija sa parcelom na Štajgi opet se zakomplikovala pošto je ustanovljeno da postoje podzemne vode koje bi povećale cenu gradnje, a i estetski i praktično gledano, bilo je preblizu Železničke stanice i pruge pa je postojala bojazan da će to ometati njen rad. Generalno, to nije prostor za sakralni objekat takvog tipa.

Još manje je to bio blok u tzv. Jevrejskoj mahali na Dorćolu, oivičen ulicama Visokog Stevana, Despota Đurđa, Cara Uroša i Princa Eugenija, danas Braće Baruh. Ne samo što je taj plac imao nerešenu kanalizaciju, bio zapušten i neatraktivan, sa velikom opasnošću od plavljenja prilikom viših vodostaja, nego je taj deo grada bio poznat po prostitutkama koje su par godina ranije vlasti proterale tu iz ostalih kvartova. Stoga su ovaj predlog beogradski katolici doživeli kao uvredu.

Projekat beogradske katoličke katedrale iz 1931. godine, rad dortmundskog arhitekte Jozefa Venclera, nacrt fasade iz Ulice Visokog Stevana. Foto: Vladana Putnik, „Katedrala beogradske nadbiskupije: Od inicijative do nerealizovanog projekta“/Istorijski arhiv Beograda, fond „Opština grada Beograda“, TD, f XXI-7-1932

Uvreda je bila još veća kada je nadbiskupija obaveštena da drugog mesta nema, iako se samo mesec dana ranije saznalo da će se pravoslavne crkve graditi na dvanaest novih lokacija. Pekla ih je nepravda zato što su čelnici Maribora, Celja i Ljubljane najlepša mesta davali za gradnju pravoslavnih crkava, a i u Zagrebu je bila u centru. Osetili su se kao građani drugog reda u prestonici.

Možda zbog toga a možda i zbog uverenja da je poduhvat osuđen na propast, tek Društvo je raspušteno krajem avgusta 1931. godine. Nakon toga njegovu ulogu preuzelo je Dobrotvorno društvo Svetog Vinka, osnovano 1921. godine, na čijem je čelu bila Matilda Mataušek; nadbiskup Rodić smatrao je da uprkos svemu predložena parcela na Dorćolu mora biti prihvaćena i hteo je da se nastavi sa akcijom, pa je odabrano čak i kome će katedrala biti posvećena — Svetom Ivanu Kapistranu, braniocu Beograda od Turaka 1456. godine — ali na kraju od svega ipak nije bilo ništa.

Kažu, najviše zbog finansija. Čak ni lutrija koja je organizovana kako bi se skupio novac, uprkos velikoj reklami nije donela dovoljno sredstava. Rodić je čak anonimno optužen za proneveru, što je bila prazna kleveta ali je zbog tog skandala, kao i zbog dodatnih novčanih problema i dugova u koje je nadbiskupija zapala, morao da napusti položaj. Podneo je ostavku. Vremenom je i potreba za katedralom smanjena, jer su tokom tridesetih godina pored kapele Svetog Ladislava podignute crkve Svetog Antuna Padovanskog, Svetog Ćirila i Metodija, Svetog Petra i Blažene djevice Marije.

(P. L. / Izvor: Vladana Putnik, „Katedrala beogradske nadbiskupije: Od inicijative do nerealizovanog projekta“)