U istom mesecu je shvatila da je trudna, da ostaje bez posla i da može poginuti: Neverovatna sudbina Marije Galić

"Bila sam mlada medicinska sestra, imala sam svega 23 godine. Nisam znala šta nas čeka, nisam pratila vesti, nisam čitala štampu. A onda, začule su se sirene. Ubrzo gubim posao, a istovremeno otkrivam da sam u drugom stanju!"

Marija Galić danas radi na istom mestu sa kojeg je pre 20 godina morala da ode, jer joj je ugovor istekao, a u ratnom stanju nema produžavanja - na Klinici za kardiohirurgiju (tada Institutu za kardiovaskularne bolesti). Ona je, ipak, odradila dva ratna dežurstva pre nego što je napustila KCS.

Preporučujemo

Tri šokantne vesti u nekoliko dana uzburkale su sva njena osećanja. Sve se promenilo, ali neki odbrambeni mehanizam, a možda i majčinski instinkt ju je zaštitio.

Marija se na neki način isključila iz stvarnosti i dobro podnela svoju, inače rizičnu trudnoću. Rodila je Unu, koja danas sa svojih 19 godina života nema ni pojam o tome kako je mogao da izgleda rat 1999. godine.

Marija sa koleginicama iz "Sestrinstva" koje su tokom bombardovanja ostale na klinikama, Foto: Mateja Beljan

Klinički centar u to vreme spremio se za ono najgore. Pacijenti su mahom otišli kućama, ostali su samo oni najteži, a postelje su bile spremne i čekale da prime veliki broj ranjenih, ako se dogodi katastrofa.

A Marija, mlada sestra imala je neke druge planove... Da se preseli kod svog dečka, da započne uspešnu karijeru. I ni od čega, zapravo, nije odustala.

- Selila sam se iz Cvijićeve u Blok 23. Bili smo na mostu i nosili stvari kada su se čule sirene - priseća se Marija.

Paniku je savladala još prve večeri.

- Počele su da se čuju sirene. A meni ništa nije jasno. Nisam mogla da verujem da će da padaju bombe. Sećam se, mama je baš tada spremala neku pitu. Pobegli smo u sklonište, ali narednih dana više se nisam sklanjala. Na Novom Beogradu sam bila na 7. spratu i nekako sam se potpuno isključila iz svega. Pola bombardovanja sam prespavala, pa i zemljotres kada je bio. Samo sam se okrenula na drugu stranu - priča ona.

Bombardovanje centra Beograda, Foto: Tanjug/Vladimir Dimitrijević

Taman kada se rat završio, stomak joj je već poratao, a Una je bila odlučna da dođe na svet.

- Ona zaista nema pojma o tome šta se dešavalo 1999. godine, njoj je to sve imaginarno. Shvatila je da se nešto dešavalo kada je videla porušene zgrade u gradu, onda sam joj objasnila da su nas bombardovali. Ali, nije joj bilo jasno kako to da nije bilo vojnika na ulicama, kao za vreme 2. svetskog rata, ona rat zamišlja drugačije - priča Marija.

Ona se 2001. vratila na posao i to preko konkursa sasvim slučajno pozvana je na istu kliniku koju je 1999. napustila. Tako se susrela sa svojim starim koleginicama, koje su u svoju karijeru utkale i ratno iskustvo, trčale kada stižu ranjenici, slušale jauke i hrabrile preplašene pacijente.

Četiri godina kasnije dobila je još jednu ćerku, Ivu, a danas je predsednica "Sestrinstva", udruženja koje okuplja medicinske sestre i tehničare Kliničkog centra.

Marija je danas predsednica udruženja "Sestrinstvo", Foto: Mateja Beljan

"EKSPERIMENTALNA" GENERACIJA '99 

Većina njih bila je u majčinom stomaku kada su okolo padale bombe. One su, poput Marije, morale da nađu način da stres koji preživljavaju ne utiče na biće koje se u njima tek razvija. Nevino i nesvesno okolnosti u kojima je začeto.

Rat je brzo prošao i, na njihovu sreću, nije se vraćao. A sve promene u društvu svalile su se baš na ovu generaciju.

- Kao prvo, njih je jako malo, u školi koju je pohađala Una u svakom odeljenju bilo je samo 19 učenika. I sve promene koje su se dešavale u školi i u društvu zahvatale su i njih - priča Marija.

To je generacija koja je odrasla uz kompjutere, koja ne zna šta znači obavezni vojni rok, koja za položene ispite dobija bodove... Za njih je Tito samo mitska ličnost, a značaj "pionira" ne mogu ni da razumeju.

SOLIDARNOST NIKAD NIJE BILA VEĆA

Foto: Mateja Beljan

Marija se priseća da je tih dana bombardovanja solidarnost i kolegijalnost bila besprekorna. I danas je zahvalna Milevi Tatar, tadašnjoj glavnoj sestri intenzivne nege koja joj je ponudila da poslednje dve smene koje je po ugovoru morala da odradi ipak provede svojoj kući. I druge koleginice su je podržale u tome, pa je buduća mama, tada mlada sestra bila bar malo pošteđena užasa rata.

- Tada sam bila smenska sestra u intenzivnoj nezi Instituta za kardiovaskularne bolesti, a sada sam glavna sestra odeljenja Klinike za kardiohirurgiju - kazala je Marija.

VIDEO: Najgori mesec u godini

(Mateja Beljan)