"Moj 8. rođendan bio je nešto najgore": Kako se malo društvo iz Žarkova okupilo posle bombardovanja (FOTOGRAFIJE)

Bombardovanje SR Jugoslavije 1999. godine je događaj koji je zauvek obeležio živote svake osobe u ovoj zemlji. Imala sam tu sreću da nikog bliskog ne izgubim tokom bombardovanja, ali i da veći deo tog perioda donekle potisnem i zaboravim. U to vreme sam slavila i 8. rođendan, sećam se da sam se odvojila od drugara, bila sam usamljena, ali smo se posle haosa ponovo okupili u parkiću u Žarkovu i napravili našu omiljenu fotografiju. I da, i dan-danas se družimo!

Sećam se tek pojedinačnih događaja, ali sam potpunu sliku straha, nemoći i užasa kroz koje su ljudi prolazili, saznala kada sam pre neki dan razgovarala sa mamom o tome. Uoči ove godišnjice bombardovanja, odlučile samo da jedna drugoj zapišemo kako smo se osećale tih dva i po meseca i kakva su bila naša razmišljanja o hororu koji nas je okruživao. Kroz reči koje mi je pročitala, videla sam jednu mladu ženu koja se trudila da svojoj deci olakša „zla vremena“ koja su naišla.

Preporučujemo

Bombardovanje 1999. godine uvek budu gorke uspomene Foto: Tanjug/Vladimir Dimitrijević

PRVI DAN BOMBARDOVANJA, POČELA ESMERALDA - IZ MAMINOG UGLA

„Lep prolećni dan, sreda 24. mart 1999. godine, mnogo je dece iz naselja bilo u parkiću. Mame okupljene, pričaju o mogućem bombardovanju Srbije. Jedna od mojih drugarica govori kako je dobila informaciju od sestre iz Amerike, da će se to dogoditi večeras. Sa nevericom odvodim mlađu ćerku kući na ručak i spavanje. Starija ćerka odlazi u školu.

Dan prolazi u neverici i neizvesnosti. Suprug dolazi oko 18 časova sa posla i govori kako trebamo otići u nabavku. I dalje ne verujem. C market skoro prazan. Ne znam ni šta treba da kupim, treba mi sve i ništa. Starija ćerka je već došla iz škole, čekamo da prođu vesti i odgledamo seriju "Esmeralda". U vazduhu se oseća neka čudna napetost.

Šta da radimo? Počinje serija Esmeralda, skoro u isto vreme se čuju i prve detonacije, gađan je VTI na Belim vodama. Još smo u kući, prebacujemo kanal na studio B. Avram Izrael izgovora ono što nisam želela da čujem. Oblačim decu u toplo i silazimo u sklonište. Ma gde idemo, šta ćemo sada, silazimo u neizvesnost. Deci objašnjavam da moramo dole u sklonište, gde zatičemo većinu stanara zgrade.

Jeza mi je prošla kroz dušu kada sam osetila memlu u toj ogromnoj, sivoj i hladnoj prostoriji. Deca zahtevaju da spavamo u stanu, posle malo ubeđivanja uspavljuju se na nekim ležaljkama koje su donele komšije. Sutradan su momci iz zgrade montirali krevete na sprat, i sada je ta prostorija, naše sklonište, ličilo na kasarnu. Prvo smo dozvolili deci da izaberu svoje krevete gde će boraviti ko zna koliko.“

Čim se oglase prve sirene, pratile su ih detonacije Foto: Profimedia/TASS

PRVI DAN BOMBARDOVANJA IZ MOG UGLA - IŠLA SAM U PRVI RAZRED

Bombardovanje je počelo samo dva dana pre mog osmog rođendana. Bila sam prvi razred osnovne škole, a moji roditelji i baka su se trudili da što je moguće bolje održe privid normalnog života. Taj prvi dan je započeo kao i svaki drugi, a završio kao najgora noćna mora. Niko nije mogao da veruje šta se stvarno dešava i koliko će sve trajati. Životi ljudi kao da su stali.

Tog dana kada je sve počel0 bila je sreda, išla sam posle podne u školu, a poslednja dva časa sam imala likovnu kulturu. Čudna atmosfera se osećala u vazduhu. Iako nisam znala šta se oko mene dešava i činilo mi se kao da posle tog dana neću neko vreme videti svoje drugare iz odeljenja.

Sećam se da je mama to veče pakovala torbu sa osnovnim stvarima, koje će nam biti potrebne i da smo po oglašavanju sirena i prvih detonacija, odmah sišli u sklonište. Nisam razumela zašto moramo baš tu da provedemo noć. Sutradan su mi mama i tata saopštili da neko vreme neću iću u školu i da neću moći da viđam svoje drugare. Bila sam jako tužna kada sam čula te reči.

Tokom bombardovanje gađana je i zgrada RTS-a Foto: Wikipedia/Goldfinger

MOJ ROĐENDAN (8) IZ MAMINOG UGLA

„Moja ćerka danas puni 8 godina. Drugari iz škole i parkića su je zvali da joj čestitaju rođendan i da joj se izvine, jer ne mogu da dođu. Naravno, razumela je ona to, ali istovremeno je bila i jako tužna, jer je rođendan proslavila u skloništu uz bombone koje je podelila deci iz zgrade, sa kojima će još ko zna koliko deliti vlagu i memlu koja je parala nos.

Te večeri je napisala pismo čikama koji voze avione, da im kaže kako zbog njih ne može da proslavi rođendan. Molila ih je da odlete sa neba i vrate se kući svojoj deci koja ih verovatno željno čekaju. To pismo je ukrasila i sutradan smo ga poslali na adresu RTS-a.“

MOJ ROĐENDAN (8) IZ MOG UGLA

Osam godina sam napunila u skloništu. Tada nisam imala tortu, niti sam slavila „srećan dan“ u društvu svojih drugara, čijem sam se dolasku na proslavu toliko radovala. Samo sam želela da sve prođe i da ponovo živimo isto kao pre.

Kada je sve prošlo, ponovo smo se igrali u našem parkiću Foto: Privatna arhiva

Tada se mama svojski trudila da me oraspoloži, govoreći mi da ćemo sledeće godine napraviti veliku proslavu i da ću moći da pozove sve drugarice i drugove koje budem htela. Tada nisam mogla da razumem zašto su se „velike čike“ toliko „posvađale“, pa ja sada moram svako veče da idem u sklonište, umesto da spavam u svom krevetu.

ZAJEDNIČKE TRAUME I SEĆANJA

Vremenom sam, sećam se, postala ljuta na njih, jer nisam mogla da izađem u park da se normalno igram. Kad god bi mama mene i sestru izvela na kratko, odmah bi se oglasile sirene, pa smo morale da trčimo nazad ka zgradi. Bila sam ljuta na sve te „velike čike“, jer je moja mlađa sestra, koja je tada imala samo dve godine, počinjala da plače svaki put kada čuje sirene i da panično viče „nacije, bežimo, nacije“, misleći na detonacije koje su se čule.

Kako smo svaku noć provodili u skloništu, sećam se da bi mi ujutru kada bi se vratili u stan, sve delovalo čudno i nekako tuđe. Kao da više to nije moj dom i kao da više tu ne pripadam. Iako sam se vremenom u skloništu sprijateljila sa drugom decom iz zgrade, a svi mladići i devojke, moje komšije, su me pazili kao mlađu sestru i pustili me da sedim pored njih i slušam njihove priče, šale i dogodovštine, jako mi je falila moja normalna rutina. Vremenom je strah kod moje mame rastao, a neizvesnost sa svakim novim danom je postajala nepodnošljiva.

„I tako, dan za danom, noći za noćima, prolazilo je vreme. Ponekad bez struje, ponekad bez vode, uz detonacije koje kad god je čula moja mlađa ćerka počinjala bi da plače i moli baku ili mene da je sakrijemo od „nacija“ (detonacija) u sklonište.

Strah je bivao sve veći i veći, snage sve manje i manje da se sve to izdrži. Jedino kada smo bili mirni jesu posete nekog inostranog izaslanika. Tada smo mirno spavali u svojim domovima. Međutim, kada bi njihov avion poleteo sa beogradskog aerodroma, tada je nastajao pakao.

Ponovo smo morali „pod zemlju“, jer su bombe padale svuda i bilo je strašno. Najgore mi je bilo kada su bombardovali Makiš, kasarnu u Topčideru, VTI i gotovo uvek silina potresa je bila toliko velika, kada su bombe padale na Straževicu“.

NATO bombe su padale svuda oko nas Foto: Tanjug/Rade Prelić

KAKO JE REAGOVALA NAŠA RODBINA

„Telefoni su zvonili od strane rodbine, svakodnevno moleći me da sa decom dođem u Šabac, Valjevo ili Koceljevu. Međutim, ja sam smatrala da smo najsigurniji u Beogradu, u svom gradu, u svom domu.

Pokušavala sam za ovo vreme da smirim svoju decu i da im objasnim da će sve proći i da će ponovo moći u parkić da se igraju sa svojim drugarima, da će ponovo moći u vrtić i u školu. Jedino što nisam mogla tada da im objasnim, to je zašto čike sa neba bacaju nešto što jako pukne i zatrese nam se cela zgrada.

Kada se sve okončalo sećam se jedne noći, neposredno posle bombardovanja, da je padala kiša, a grmljavima bila toliko jaka, da je pucalo na sve strane. Moja mlađa ćerka se probudila sva u suzama, uzrujana i vičući „nacije mama, nacije, bežimo dole u sklonište“. Ta njena reakcija, njen strah i suze su mi teže pale od svega, kroz šta sam prošla sa svojom decom.“

NAŠE DRUŠTVO SE PONOVO OKUPILO

Kada sam pročitala i poslednju rečenicu maminog zapisa, obrisala sam suze i pogledala je u oči. Nisam znala šta bih joj rekla. Svaka reč je bila suvišna. Zagrlila sam je, želeći da tako izbrišem sva ta loša sećanja i strašne događaje, kroz koje je morala da prođe zajedno sa svima nama. Kada je sve prošlo i kada se noćna mora oko bombardovanja konačno završila, najsrećniji trenutak za mene je bio kada smo se svi klinci iz kraja ponovo okupili u našem parkiću zajedno sa svojim mamama.

Svi smo se ponovo okupili posle bombardovanja Foto: Privatna arhiva

Nismo se dugo videli, pa smo jedva čekali da se ponovo igramo. Neki su vozili bicikl, drugi su igrali školicu, treći su vozili rolere, ali ono što je najvažnije bilo jeste to da više nismo morali da brinemo da će našu igru prekinuti zvuk sirene za vazdušnu opasnost. Više neće biti tog zvuka na koji smo se svi trzali i koji smo mrzeli. I dalje čuvam zajedničke fotografije kojima smo ovekovečili taj prvi prvi susret posle bombardovanja. Kad god ih pogledam, obuzme me seta ali i nada da više nikada ništa neće prekinuti nijednu dečju igru.

Posle svega se samo nadam da će događaji i postupci tokom bombardovnaja svakome poslužiti kao nauk za budućnost. Ovakve stvari više nikada ne bi smele da se ponove, nijedno dete ne bi smelo da spozna strahotu rata i nijedan roditelj ne bi smeo da bude doveden u poziciju da strahuje za živote svoje dece. Ljudi nisu figure na šahovskoj tabli, da se svako igra sa njima kako mu padne na pamet. Svačiji život vredi i svako ima pravo da živi, voli, bude voljen, da radi i da gradi svoju budućnost, a to jednostavno mora da se poštuje.

VIDEO: Srpski ratni heroji otkrivaju detalje NATO bombardovanja:

(Ako imate zanimljivu drugarsku priču iz perioda bombardovanja, pišite na a.taskovic@telegraf.rs)