Da li je ovaj pesnik bio najveći frajer u Beogradu u svoje vreme? Na Kalemegdanu za to postoji živi dokaz
Park Kalemegdan krasi veći broj bista znamenitih Srba. One su većih i manjih dimenzija, oplemenjuju park, ali retko ko zastane i pročita imena ispod njih.
Ali, neka vam ova priča bude povod da malo zastanete i bolje pogledate spomenike pored kojih prolazite.
Pesnik Vojislav Ilić preminuo je mlad, sa svega 34 godine, a bio je Beograđanin. Međutim, sa svojim prodornim pogledom i uglađenim brkovima on je bio pravi ondašnji frajer.
I ne čudi, stoga, da su mu spomenik 1903. podigle devojke, tačnije Odbor beogradskih devojaka.
Čitav život bio je bolešljiv, odustao je od školovanja zbog slabog uspeha, ali je poznavao mnoge intelektualce i rado slušao predavanja na Velikoj školi. Bio je i korektor u državnoj štampariji, pa čak i učitelj.
Učestvovao je i u bugarskom ratu, a po sopstvenoj želji bio je kratko vreme, dok mu je zdravlje to dozvoljavalo, vicekonzul u Prištini.
Poznavao je i Đuru Jakšića, a jednu od njegovih ćerki je i oženio.
Danas, ova bista u punom sjaju krasi Kalemegdan i podseća nas na čoveka koji je voleo Beograd i kojeg su, očito, volele žene. A živeo je u pretprošlom veku (1860-1894).
Kako se navodi na sajtu Beogradske tvrđave spomenik je rad vajara Jovana Pešića. Vojislav Ilić (1860–1894) pesnik, potomak čuvene beogradske porodice. Začetnik je moderne lirike u srpskoj književnosti. Beogradu je posvetio pesmu Nad Beogradom. Pesma Glasnik slobode govori o tamnovanju Rige od Fere u Kuli Nebojša.
Ovo je jedna od njegovih pesama posvećenih Beogradu: "Nad Beogradom"
Spomeniče nemi prohujalih dana,
zašto ti je čelo sumorno i tavno?
Da l' se sećaš, možda, krvavih megdana,
što digoše u zrak tvoje ime slavno?
Il' grobove brojiš tuđinskih sinova,
što padoše redom pod zidine tvoje,
- zaneseni čarom osvajačkih snova
daleko od krila domovine svoje?
Jest, i sada često, kad te kroz noć gledam,
ukažu se ljudske gorostasne seni:
s razmrskanim grud'ma, sa čelima bledim,
i usnama hladnim u krvavoj peni...
I ja slušam šapat nepojmljivog zbora,
šapat koji tiho umire i tone...
To je, možda, izraz dubokoga bola?
To su, možda, reči koje kletvom zvone?
O, koliko snova, nadanja i muka
zariveno leži u kamenju tvome,
što ih sruši smrti oružana ruka
u danima slave, u pomamu svome!
I ti jošte živiš!... Tvoju sedu glavu
ne položi u grob tako burno vreme!
Možda čekaš snova poništenu slavu,
taj bleđani prizrak budućnosti neme?
(M. B.)
Video: Podkast "Glasno", EP 4: Gost Nemanja Dević
Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.
Nody
Vicekonzul na Kosovu??? Kako to ako je Kosovo vijekovno srce Srbije?? Nesto ne stima u realnoj istoriji Srba koja se razlikuje od mitološke,dijametralno
Podelite komentar
On je
Pesnik? Ja sam mislio da je ratnik.
Podelite komentar