Danas svi prozivaju komuniste zato što su ulicama menjali stare nazive, a ne znaju da su Beograđani još za vreme kraljevine kukali zbog toga!

„London“ u starom Beogradu. Foto: Arhiva

Nedavno pokrenuta priča o promeni imena šabačke ulice Avda Karabegovića, koju žele da prekrste u Šabana Šaulića koji je u njoj živeo, izazvala je nenadanu buru u javnosti. Nenadanu jer, pre pojave peticije i reakcija Vojislava Šešelja na Tviteru, neznatan je broj ljudi u Republici Srbiji uopšte mogao da odgovori na pitanje ko je Avdo Karabegović.

Preporučujemo

Pisali smo o njemu, i to opširno. U pitanju je znamenita ličnost, jedan od najistaknutijih Srba muslimana s početka dvadesetog veka. Živeo je kratko, umro je u svojoj 31. godini života od tuberkuloze, ali je i pored toga uspeo da zasluži ulicu koja mu je dodeljena ili još za vreme Kraljevine Srbije, pred izbijanje Velikog rata, ili pak neposredno nakon toga, u doba Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.

A sad hoće da je menjaju. Još jednom se iskazuje naša stara boljka: veliko nepoštovanje istorije, veliko nepoštovanje istorijskih ličnosti, prezir prema svakom obliku kontinuiteta i trajnosti, pa i prema istrajnosti.

Legenda kaže da su, tobože, došli „komunistički izrodi“ i počeli da čine svetogrđe za koje Srbi i Beograđani nikada ranije nisu čuli, niti doživeli: počeli ljudi da menjaju imena ulicama i da ih dodeljuju uglednicima iz svojih redova. Neće biti. Isto to, ako ne i u većoj meri, dešavalo se i pre komunista.

Bosanska ulica, današnja Gavrila Principa, tokom dvadesetih ili tridesetih godina prošlog veka. Foto: Arhiva

Da je to rak-rana našeg društva i kolektivnog mentaliteta koja nema veze sa „crvenima“, koje optužuju za sve i svašta, iako su oni takođe bili Srbi i iako je srpski narod suštinski progovarao kroz njih — biće vam jasno kada pročitate jedan interesantni tekst koji prenosimo u integralnoj verziji (doduše, samo prvi njegov deo, onaj koji je relevantan za ovu priču; drugi deo ćemo preneti naknadno jer se radi o potpuno drugoj temi).

Pomenuti članak je objavljen u „Politici“ 23. novembra 1930. godine, u okviru stalne kolumne „Beogradska nedelja“ koju je pisao autor koji se potpisivao kao „M.“ Ko je tačno autor ne znamo, ali je ondašnje čitalaštvo našeg najstarijeg postojećeg lista verovatno odlično znalo o kome se radi; možda je čak i neko vrlo važan u istoriji našeg grada, zemlje, naroda ili književnosti.

Ko je Avdo Karabegović čiju šabačku ulicu žele da preimenuju u Šabana Šaulića: Bio je pesnik, učitelj i jedan od najznamenitijih Srba muslimana svog doba

Pod naslovom „Generalni plan i Benakibine pantalone“, autor ispisuje redove koji nažalost, iako su napisani pre skoro devedeset godina, imaju punu svoju važnost i dan-danas. M. kaže ovako: „Kadgod se povede reč o zlosrećnom generalnom planu Beograda, uvek mi padnu na pamet one Benakibine pantalone, koje su svi redom potkraćivali, dok najzad nisu od njih načinili gaćice za kupanje.

Jest, boga mi! Ne prođe ni jedna sednica opštinskog odbora, a da se u tome planu nešto ne izmeni. Danas jednu ulicu proširuju, sutra je sužavaju. Čas reše da se neka kuća seče, mada se po planu nije sekla, čas da se druga ne seče, mada bi planu trebala da se seče. Jedne ulice, koje u planu postoje zatvaraju, a druge opet prosecaju kako ni u planu ni na terenu ne postoje.

Plan Beograda od 19. oktobra 1893. godine, koji je „udesio Bešlić“. Foto: Wikimedia Commons/Istorijski arhiv Beograd

Nema u centru Beograda ni jedne jedine ulice, koja je u generalnom planu ostala onakva, kakva je predviđena. A ima ulica u kojima ni dve kuće nisu u istoj liniji, jer kadgod je ko počeo da zida kuću, bila je druga linija.

Usred centra, mada u planu nije predviđena, proseca se jedna krivudava uzana i mračna srednjevekovna ulica, samo da bi neke palate dobile dva lica. A u neposrednoj blizini, jedan je sopstvenik podigao petokatnicu po generalnom planu. Sada se plan izmenio i njegova petokatnica ostala u avliji i to nakriva nasađena, tako da ono parče placa pred njom nije ni za što.

Onomad je opet odbor doneo odluku da se Dečanska ulica „levkasto proširi“. Budi Bog s nama! Ko izmisli ta levkasta proširenja? I to baš na mestu, gde treba da dođu dve velike, monumentalne građevine: Opštinski dom i Agrarna banka! (Ovo je vrlo očigledno kritika na račun korumpirane gradske vlasti; inače, velelepna Zgrada Agrarne banke na Trgu Nikole Pašića do skoro je bila u sastavu Muzeja istorije Jugoslavije, a danas je u njoj Istorijski muzej Srbije; prim. nov.)

Ali najlepši je slučaj palate „Balkana“! Dosad je odbor doneo bar deset rešenja da se ta zgrada seče i isto toliko rešenja da se ne seče. Tih je rešenja toliko bilo, da već više niko živi ne zna koje je poslednje i merodavno.

Zgrada Agrarne banke u kojoj je danas smešten Istorijski muzej Srbije. Foto: Google Maps

Napravila se velika zbrka. A i kako ne bi, kad je pre dva—tri meseca čitava jedna sednica opštinskog odbora protekla uzalud, samo zato, što je jedan odbornik dva sata uporno zahtevao da se plan Topčiderskog brda izmeni, jer neka ulica po tom planu prolazi baš preko jedne njegove šupe od „tvrdog materijala“ (tužno je koliko se sve naše vlasti jednako ponašaju; prim. nov).

Kako onda Beograd može da se uredi? Kad ulice moraju da krivudaju čak i oko šupa? I zašto je kog vraga rađen plan i bačen toliki novac na konkurse i komisije, kad od toga plana na kraju krajeva neće ništa ostati? Baš kao ni od onih Benakibinih pantalona!

Ništa lepše ne stoji stvar ni sa novom kaldrmom. Još nije protekla čestito ni godina dana, otkako su ulice na Vračaru dobile nove, skupocene asfaltirane trotoare, a evo, ove jeseni, već su ih sve razrili i raskopali (sad već počinje da nas boli glava od ovog stepena paralelizma sa sadašnjošću; prim. nov). Sad sve treba iznovo raditi. I još će se poznavati zakrpe!

Ali najlepše stoji stvar sa nazivima ulica. Još malo pa se ni jednoj ulici neće znati pravo ime. Svaka ih ima po nekoliko. Sretnije varoši imaju imena ulica, trgova i kejova, koji nose jedno isto ime već nekoliko stotina godina. Imena ulica i trgova živa su istorija jedne varoši, ona potsećaju na njen razvoj i život u njoj kroz decenije i vekove, ona su tesno vezana sa njenim velikim ljudima, sa sudbonosnim i slavnim momentima njene prošlosti (amin; prim. nov).

Međuratna reklama za restoran „Dedinje“. Foto: Arhiva

Kad je ove nedelje bilo reči o izmeni imena nekih manjih pariskih ulica, koje, uzgred budi rečeno, nisu ni same čuvene niti su im imena čuvena, svi su pariski listovi ustali protiv toga. „Pariske ulice ne bi više bile ono što su, kad bi im se izmenila imena!“ izjavio je jedan čuveni pisac u jednom od najvećih listova. A svi ostali tražili su, da se samo novim ulicama dadu nova imena.

Kod nas, međutim, niko o tome ne vodi računa. Prekrštavanje ulica vrši se u masama. Malo-malo, pa tek iziđe dugačak spisak novoprekrštenih ulica. Pre neki dan, došao mi je do ruke jedan plan Beograda od pre nekoliko decenija. Po imenima ulica niko ne bi mogao da zaključi da je to Beograd. Neke ulice preseljene su sa Dorćola u Savamalu, druge iz Savamale na Čuburu. A gotovo svima su izmenjana imena.

Da li znate gde se nalazio beogradski kvart Englezovac i po kome je dobio ime? (FOTO)

Ako pokušate da čitate opis koga događaja, koji se, ne ranije, nego pre ratova, događao u Beogradu, sigurno se nećete snaći. Jer više ni jedna ondašnja ulica nije na svom mestu. Ulice su se i krštavale i prekrštavale ne samo često već i sasvim proizvoljno. Sem Karađorđeve, Vasine, Bulevara oslobođenja i još, možda dve—tri koje se sa razlogom tako zovu, sve ostale su dobile imena s brda s dola.

Pa ne samo to, nego mnoge ulice, čija su imena bila vezana za prošlost Beograda, sad su prekrštene i dobile su nova, sasvim proizvoljna imena. A među tim imenima ima i takvih, za koje i danas retko ko zna, a o kojima kroz koju godinu niko živi neće ništa znati.

Hotel „Petrograd“ na današnjem Savskom trgu. Foto: Arhiva

Zašto se na primer Laudanova i Makenzijeva ulica ne zovu više tako, kad ceo svet zna zašto su baš te ulice tako prozvane?

(Upravo 1930. godine Makenzijevoj ulici je promenjeno ime u Cara Nikole II, da bi posle rata postala Maršala Tolbuhina. Danas se ponovo zove po Fransisu Makenziju, Škotu koji je stvorio jezgro savremenog Vračara oko Slavije i poklonio srpskom narodu plac za Hram Svetog Save.

Nekada se taj kvart po njemu nazivao Englezovac, jer su ga Beograđani nazivali Englezom iako su znali da je Škot, ali je na insistiranje Crkve promenjeno u Savinac; smetalo im je da se kvart u kojem se gradi hram našem najvećem svetitetelju zove po strancu, mada nisu bili gadljivi na zemljište. Što se tiče Laudona, u pitanju je austrijski generalisimo koji je 1789. oslobodio Beograd; u svojoj vojsci imao je mnoštvo Srba i pomagao Koči Anđelkoviću. Prim. nov.)

I zar ne bi lepo bilo, kad bi u imenima ulica i krajeva Beograda još postojali nazivi: Glavna čaršija, Čukur-česma, Zerek, Stari telegraf, Dva bela goluba, Delijska ulica, Batal-džamija i toliki drugi, kojih se sećaju samo stari Beograđani (da, bilo bi lepo; prim. nov). Mnogi od tih naziva vezani su za slavne datume iz naše istorije, a i ostali dali bi Beogradu nečeg manje prozaičnog i manje skorojevićkog nego stotine današnjih novoskrpljenih naziva, koji sa Beogradom nikakve veze nemaju.“

Postavljeno pitanje, dakle, danas ima jednaku težinu kao i onda kada je ovaj tekst objavljen.

(P. L.)