Bila sam malo starija od deteta iz tramvaja, ali previše daleko da čuju moje urlike. Trebalo je da se skamenim i ponizim, ali nisam

Prateći vest o devojčici koju je u tramvaju napao od nje mnogo stariji muškarac, gledajući te njegove nepozvane ruke i njenu bespomoćnost, vratilo mi se u sećanje sopstveno iskustvo o kojem nisam mislila godinama. Bila sam nekoliko godina starija od ovog deteta i nekih stvari mnogo svesnija, mada previše daleko da bilo ko čuje moje urlike ili da ugleda mene i njega, pa makar ne odreagovao, makar ne pozvao pomoć.

Jedne večeri u julu 2012. krenula sam po brata i majku na železničku stanicu u Rakovici. Izašla sam iz autobusa u Ulici Pilota Mihaila Petrovića i krenula niz stepenice koje vode do stanice. Dok sam silazila na fasadi zgrade koja je tik do stepeništa iscrtavala se figura visokog muškarca. Videla sam samo senku koja ide iza mene i to mi ne bi bilo tako čudno, da noć nije bila mirna, da prethodno nije padala kiša i da, dok su zvuci mojih baletanki po mokrom asfaltu odzvanjali u noći, njegove uopšte nisam čula.

Preporučujemo

Stepenice koje vode do stanice Printskrin: Google maps

Na kraju stepeništa, kao za inat, još tišine. Svi prozori na zgradi zatvoreni, vrtić uveliko prazan, a ispred Doma zdravlja nije bilo nikog. Kratak put vodio je do skretanja za stanicu, uzanu stazu potpuno obraslu rastinjem, za koju sam već 1.000 puta pomislila da je kao stvorena za kriminalce.

Svetlost bandere bacala je mušku senku ispred mene, ali mu korake i dalje nisam čula. Bila sam na metar od te mračne staze. I dalje ne verujući da će me napasti, čisto iz prevencije, pozvala sam brata i pitala ga gde je.

- Pa u vozu, još nismo stigli ni u Resnik.

- Eeee, super, ja sam tu iza ćoška, videćemo se za sekund - slagala sam, ali verovatno neuverljivo, jer je sledećeg trenutka senka potrčala ka meni. I tada sam čula korake, glasne i brze...

Skretanje za stazu, gde se sve desilo Printskrin: Google maps

Zaustavio se iza mene. Obujmio me je levom rukom oko struka, a desnu je gurnuo pod haljinu, dok je svojom nogom širio moje, pokušavajući da me obori.

Sada kad se setim, njegov dodir na tom mestu trebalo je da me skameni. Bilo bi logično da sam se prestravila od nasilja, sramote, znanja da voz neće stići bar još pola sata i da do tada niko neće proći pustom stazom. Trebalo je da se skamenim. No, prodor te šake me iz nekog razloga nije ponizio. Razbesneo me je do ludila.

U ruci sam imala neku kesicu iz drogerije i njome sam ga svom snagom udarila po glavi, koja je već gmizala po mom vratu.

- Majmunčino jedna nevaspitana! - uzviknula sam za mene najveću uvredu.

Foto: Pexels

Iako me je i dalje držao, počela sam da udaram laktovima i da se čupam iz nametnutog zagljaja. Telefon mi je ispao, sadržaje kese se prosuo po betonu, a sa zemlje je dopro glas moga brata "što, bre, majmunčino?"

Možda su ga taj glas, a možda moja očita spremnost da se branim do kraja naterali da počne da beži. A ja...ma ja, bre, nisam bila normalna od besa. Umesto da potrčim u drugom pravcu, doviknula sam mu:

- Kakva si kretenčina, samo ovako i možeš da dobiješ - počela sam da ga vređam.

Zaustavio se ispod bandere i okrenuo ka meni. Na tren je delovalo kao da će da se vrati. Tek tada sam videla njegovu tamnu kosu i kasne tridesete.

- Čuo si šta sam rekla - nastavila sam besno, gledajući ga pravo u oči. Posmatrao me je još 10-ak sekundi, a onda se udaljio, nadam se misleći "ova je veća budala od mene".

Danas ne znam da li da se sebi krstim ili da budem srećna. Pomalo oboje. Moj odbrambeni mehanizam jeste takav da u svakoj vanrednoj situaciji reagujem samo glavom i isključim osećanja. A moja glava je u sekundi izvrtela sve što sam znala - da nisam kriva ni ja, ni moja kratka letnja haljina, da su takvi ljudi mahom obične kukavice koje se povuku kad im se odupreš i da ću, ako je on već sebi dao za pravo da ugrozi moje telo, i ja da ugrozim njegovo, pa makar me ubio dok ga ujedam, grebem i tučem. 

Bila sam besna dva dana. Šok se slegao, majku sam ispratila nazad kući. Onda sam dva dana plakala u sobi. Bilo da beži, brani se ili se skameni, nijedna žena ne prođe bez ožiljka. Moj, srećom, nije bio dubok. I nadam se da će ovom detetu brzo da zaceli.

Manijak napada 12-godišnjakinju...

...a ovako je pao!

(D. Savanović / d.savanovic@telegraf.rs)