Žarkovo nije Bronks: Naučite već jednom da se ne kaže "na" nego "u" Žarkovu, a kad budete znali o tom kraju upola koliko ja, javite mi se

Rođena sam pre 34 godine u Žarkovu. Onom prigradskom naselju koje je do sredine prošlog veka bilo selo. Bio je to lep, miran kraj, nešto dalje od centra grada. Situaciju vadi autobus 37, koji vozi direktno do Trga Republike, pa si, van saobraćajnog špica za pola sata kod konja. Jedini problem je ako petkom uveče zakasniš na onu u 23.10h, jer posle toga teško da ćeš se dovući do grada. Kao, išla je i neka u "petnaest do ponoći", ali uglavnom nije dolazila...

Kako je mirno beogradsko naselje Žarkovo postalo srpski Bronks: Sačekuše, likvidacije i leševi sve češća pojava

Preporučujemo

"U moje vreme" Žarkovo je bilo mirno, dosadnjikavo i bezbrižno beogradsko naselje. Za decu idealno. Išli smo gde smo hteli, niko nas nije vodio u školu - znali smo kojim putem moramo da idemo i išli smo sami, zamislite, i u prvom razredu... Igrali smo se nasred ulice, jer je mnogo saobraćaja bilo samo na prometnijim saobraćajnicama, a parkiranih vozila je bilo tri i po u celoj ulici.

Zamislite taj osećaj i luksuz da razapnete kanap za tenis, odbojku ili postavite goliće za fudbal, a da ih maksimum dvaput dnevno pomerite, kako bi neka zalutala kola prošla. Znate zašto današnja deca ne znaju šta je "oduzimanje zemalja"? Zato što se ta igra igra nasred ulice, na asfaltu, svako iscrta svoje polje kredom i onda se gađamo loptom, pa ko ne uspe da je uhvati, gubi deo "teritorije" koji se opet, oduzima crtanjem krede u drugoj boji. A gde danas deca da crtaju? Od kolona parkiranih automobila ni ne vide trotoar, a čak i najmanje ulice zakrčene su i prometne.

Bar jednom nedeljno događaji iz Žarkova pune strane crne hronike; Foto: Telegraf

Igrali smo "limuna i narandže", "strelica", "žmurke"... Po celom kvartu. Jer smo do kasno uveče bezbrižno trčali okolnim ulicama, krili se po dvorištima, a naši roditelji su znali da smo dobro - jer smo bili negde u komšiluku. To je danas nezamislivo. Zato deca i ne znaju za te igre. I ja sam ih pola zaboravila. Ostalo je samo "žmurke".

Žarkovo je bilo iste veličine kao danas, ali 80% zgrada i kuća nije bilo. Bilo je mnogo praznog, neiskorišćenog prostora, na kome su mahom rasle razne biljke i drveće - naš nepresušni izvor inspiracije za igru. U jednom dvorištu prekoputa mog, zamislite, bilo je čak 16 stabala. I svako dete iz ulice je imalo "svoje drvo".

Godina 1999. Bombardovanje. Prekretnica. Rekli su nam da je počeo rat, što mi nismo najbolje shvatali, ali nismo išli u školu. Po ceo dan smo vozili bajseve po celom kraju. Važilo je samo jedno pravilo: čim se čuju sirene za vazdušnu opasnost, istog časa, u roku od pet minuta moramo da se stvorimo svako u svojoj kući. I poštovali smo to.

Prošao je taj rat za dva meseca, a onda, munjevitom brzinom sve počelo da se gradi. Gradilo se oduvek, da me ne shvatite pogrešno, ali tada je počela masovna gradnja. Mi, deca iz ulice smo to posmatrali kao neke ljude koji su od našeg kraja napravili košnicu. Vremenom su se nizaale zgrade, jedna do druge, izgrađen je svaki pedalj, a poslednje drvo na praznom placu isečeno.

Mi smo već porasli malo, išli smo u srednju, pa smo imali nova interesovanja - pojavili su se IRC, igraonice, četovi... Pa smo se sklonili sa ulice i smestili ispred kockastih ekrana. Ipak, i dalje smo to radili svi zajedno, samo je asfalt prestao da nam bude zanimljiv.

I ne znam kako, evo, ni sad ne mogu da se setim, išla sam na faks. I cela ekipa je porasla. Neki su završavali srednju, drugi već radili... Rasuli smo se, kao klikeri koje dete ispusti iz ruke, odjednom odskoče svaki na svoju stranu. Ostali smo u kontaktu, samo smo počeli da idemo po kafićima, kafanama, a na ulici se čula graja neke nove dece, nama nepoznate.

Na ulicama se danas igraju neka druga deca. Ali, ne igraju se kao mi; Foto-ilustracija: Profimedia/BilderLounge,

I znate šta? Nemaju pojma da se igraju ti novi klinci. To pušta muziku na telefonu, to psuje, to se bije...

Ali, nisu novi klinci sada tema. Neka je njima lepo, kako god. Imaju svoje roditelje pa neka oni brinu o njima.

Nego, sa tom masovnom izgradnjom i okupacijom naše teritorije, dedovine, našeg parčeta neba... Došla je gomila ljudi. Veliki broj njih, ne kažem svi, doneli su svoje običaje, kulturu, model ponašanja. I agresivno su ga sproveli, toliko naglo i jako da mi nismo umeli da se snađemo, pa smo se povukli. E onda, koju godinu kasnije, ti novi, nepoznati ljudi počeli su da izlaze na stranicama crne hronike.

Da vam kažem, ne pamtim da je neko "naš", neko od Žarkovaca skoro završio u hronici. Ne, verujte mi, to su sve neki nepoznati, novi ljudi. I onda počnu da pričaju kako je Žarkovo beogradski Bronks. Svake nedelje bar jedna potera, pucnjava, krađa, ubistvo... ma bilo šta. Pa, na šta to liči? To nije moje Žarkovo. To nije moje parče neba. Mnogo sam tužna.

Policijske sirene normalna su pojava u nekada mirnom beogradskom naselju; Foto: Marko Todorović

Znam da to nije samo u Žarkovu, tako je svuda, ali ja pričam iz svog ugla. Mnogo je. Prekardašilo. Dozovimo se pameti, dok sami sebe ne uništimo. Hajde da svi probamo da živimo bolje, da budemo vedriji i opušteniji. Nasilje nije rešenje ni za šta. Hajde da se vratimo pravim vrednostima. Nije vreme krivo, sami smo.

Vratite nam onaj osećaj mira i spokoja. I da - prekinite da govorite "na Žarkovu" jer će vam se svaki Žarkovac nasmejati u facu. Kaže se "u Žarkovu", oduvek. A vi koji hejtujete Žarkovce i vodite se onom ofucanom i bednom frazom "do brda ljudi, od brda Žarkovci", trebalo bi da znate da je Žarkovo sve do pre 60 godina  bilo prigradsko naselje, a Banovo Brdo nije postojalo, tu su bile njive Žarkovaca, sve do današnje škole Josif Pančić.

I nisu Žarkovčani nego Žarkovci. I to sa ponosom izgovaramo. A dok se vi sada malodušno smejete na to, imamo poruku za vas: lokalpatriotizam je super stvar, zašto vi ponosno ne ustanete i ne kažete celom svetu odakle ste? Mnogo je lepo kad se ponosiš svojim poreklom. Ja obožavam da kažem "moje selo Žarkovo".

Žarkovo je predivno i ima svašta zanimljivo. A da - ne znate ni da je u Žarkovu jedna od najstarijih osnovnih škola u Beogradu, Ljuba Nenadović, kao i da Žarkovo ima najzanimljiviju moguću legendu o svom nastanku, onu sa hrabrim Žarkom koji je ubio zmaja... Ne znate ni zašto Repište, Zmajevac itd... Nemate pojma. Mogu i o tome da vam pričam, ali ne razumete vi to.

Nije dovoljno da promenite mišljenje? Onda mislite šta hoćete i ostavite nas na miru. Vratite nam naš mirni, lepi kraj!

(Čistokrvna Žarkovka, bar 200 godina unazad)