Kako je izgledala dorćolska kafana „Crni orao“, najbolja u Beogradu 1740. godine (FOTO)
Sve se menja u Beogradu. Milenijumi i vekovi prolaze, zgrade niču i ruše se, ulice nastaju i nestaju, spomenici se podižu i uništavaju, ali samo dve stvari ostaju konstantne: duh ljudi koji u njemu žive, i — kafane.
Kada bacite pogled na bezbroj kafića koji su puni od jutra do mraka, i kada bacite pogled na „čuveni noćni život Beograda“ (fraza je toliko izlizana da se mora staviti pod navodnike), informacija da je naša prestonica prva na Balkanu, čak 33 godine pre Istanbula, dobila kafanu (kao ugostiteljski objekat koji služi kafu) nikoga ne bi trebalo da začudi.
A informacija je tačna. Desilo se to davne 1522. godine, gde drugde nego na današnjem Dorćolu, godinu dana nakon što su Osmanlije od Ugara preotele grad na ušću Save u Dunav. Ta dorćolska kafana čak nije bila samo prva na Balkanu, bila je prva u čitavoj Evropi, jer je prva Venecija dobila kafanu tek 1629. godine, a London, Beč, Marselj i Pariz tek u drugoj polovini tog XVII veka.
Zapravo, ta dorćolska kafana, kako god da se zvala, a verovatno nije ni imala ime (zbog čega je mirne duše možemo nazvati „Ta dorćolska kafana“), bila je među prvim kafanama na čitavom svetu, jer se po „godištu“ tuče sa lokalima koji su negde istovremeno otvoreni pa prisilno zatvoreni u Meki, Damasku i Kairu.
Kako je „Ta dorćolska kafana“ izgledala, to ne znamo, jer zapisa o izgledu njenom jednostavno nema (postoje opisi karavan-saraja i hanova iz XVI veka, ali ne i kafana). Međutim, 1740. godine — odmah nakon što je propala habzburška Kraljevina Srbija (1718-1739) a Beograd vraćen u turske ruke nakon dve decenije relativne slobode (nismo bili pod Turcima ali jesmo pod stranom vlašću, bez obzira što smo tu stranu vlast podržavali i za nju se borili) — jedan putopisac po imenu Keper boravi u Beogradu, i za sobom ostavlja vredne podatke.
Zahvaljujući njemu, znamo ponešto o kafanskom životu našeg grada. Ne znamo mnogo, ali i to je više od ništa. On kaže da su se kafane delile na muslimanske i hrišćanske, što navodi na zaključak da je postojala nekakva segregacija; doduše, verovatno je bila u pitanju vaninstitucionalna, neformalna segregacija, verovatno nije postojalo nikakvo pravilo već samo želja obe strane da se mešaju što je manje moguće.
Keper piše, da je u to vreme najbolja kafana u Beogradu bila „Crni orao“, ali nismo uspeli da ustanovimo da li se radilo o hrišćanskoj ili muslimanskoj ustanovi. To i nije toliko važno: mnogo su važniji ostali detalji.
Naime, „Crni orao“ se nalazio na Dorćolu kao i „Ta dorćolska kafana“, i to na spratu jedne zgrade na granici današnjeg Gornjeg i Donjeg Dorćola, na uglu Dušanove (tada Vidinske) i Kralja Petra. Zgrada u kojoj se nalazila verovatno je bila sagrađena od strane Austrijanaca i verovatno je izgledala slično Najstarijoj kući u Beogradu, koja se nalazi par stotina metara dalje, bliže Kališu.
Do kafane na spratu pelo se trošnim drvenim stepenicama, a nije imala ni stolove ni stolice ni klupe, već minderluke prekrivene ćilimima. Tavanica je bila toliko niska da, ako ste bili normalne visine, niste mogli da se uspravite (klaustrofobi su je, dakle, izbegavali). Zidovi su bili živopisni: išarani zelenom, crvenom, narandžastom i modrom bojom. Ispred ulaza — bilo je postavljeno nekoliko krčaga.
To je sve što znamo o „Crnom orlu“. A ono što znamo da se desilo kasnije, jeste eksplozija kafana i mehana krajem XIX i početkom XX stoleća: u jednom trenutku u Makedonskoj bilo je 21 kafana/mehana iako je ulica imala samo 41 kuću, na Pozorišnom trgu (danas Trgu republike) bilo ih je 16, isto koliko i u donjem delu Kralja Petra (tada Dubrovačke ulice, pre toga Trgovačke, a pre toga prosto Čaršije), na Varoš-kapiji 12, na Terazijama 11, na Slaviji devet, u Skadarliji sedam.
Inače, ovo će verovatno biti zanimljivo čitaocima, knez Miloš je nakon povratka na vlast posle Svetoandrejske skupštine doneo poseban dekret 1859. godine kojim je tačno definisano šta je kafana, a šta mehana. Mehana je bilo mesto gde ste mogli da dobijete prenoćište i hranu, dok je kafana služila samo piće. Ovo je bilo od velikog značaja za sređivanje situacije u ugostiteljskom sektoru, iako je kasniji razvoj poništio ovu podelu a srpski jezik „mehanu“ pojeo i zaboravio.
A u jednoj beogradskoj kafani zakuvan je i Veliki rat:
(O. Š.)
Video: Petar Benčina igra lik Bogdana: Glumac o filmu "Volja sinovljeva", saradnji sa bratom Igorom
Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.
BOZA ZEMUNAC
Divan članak.
Podelite komentar
kg
Joj boze slike su bozanstvene, hvala na info , i ako se tada tesko zivelo i siromasno ali je bolje nego sada .
Podelite komentar
N
Bravo! Bilo bi lepo da pišete svaki dan ponešto o starom BGD-u.
Podelite komentar