POREKLO IMENA PALILULE: Ima li ono ikakve veze sa zabranom pušenja duvana u varoši, ili je nešto drugo po sredi? (FOTO)

Donji grad ispod Kalemegdana oko 1865. godine, neposredno pre nego što će Turci zauvek otići da se više nikada ne vrate. Foto: Wikimedia Commons/skyscrapercity.com

Palilula je jedan od onih krajeva Beograda o poreklu čijeg imena svi znaju istinu, svi znaju otkuda dolazi, i kako je nastalo. Ne znaju detalje, ali znaju suštinu. Ili bolje rečeno: misle da znaju.

Preporučujemo

Uobičajena etimologija kaže da je tokom turske vladavine, u Beogradu bilo zabranjeno pušenje zbog opasnosti od požara, pa su se ondašnji žitelji našeg grada slivali u ovo, tada slabo nastanjeno, predgrađe da na miru zadivane i zaduvane te se opuste u čarima trovanja nikotinom.

To nema bukvalno nema nikakvog smisla, i ta priča ne trpi ni najprostiju kritiku. Kao prvo, i sasvim dovoljno, postavlja se pitanje, ako je bilo zabranjeno pravljenje i najmanje vatre zbog visoke izloženosti požaru, kako su se ljudi grejali u Beogradu, tokom ledenih zimskih noći kada grune košava sa Karpata i probije čoveka do kostiju? Kako su tokom čitave godine kuvali hranu? I još je na sve to od svih ljudi baš neki Turčin, koji „puši kao Turčin“, našao da zabranjuje pušenje?

Sa druge strane, ako je zabrana nekim čudom stvarno postojala pa je moralo da se puši van varoši, ljudi da bi pripalili lulu svakako nisu morali da idu toliko daleko niti da idu samo u jedan deo te okoline već tamo gde im je najbliže. Ako je tako, zašto se cela okolina današnjeg najstrožeg centra Beograda ne zove Palilula, ili zašto se barem tada nije zvala?

Plan Beograda od 19. oktobra 1893. godine, koji je „udesio Bešlić“. Foto: Wikimedia Commons/Istorijski arhiv Beograd

Još besmislenija verzija ove hipoteze kaže, da je Beograđanima bilo zabranjeno pušenje duvana u varoši, ali samo na ulici. Opet, ako je tako, što su išli na petnaest minuta hoda od Šanca, što jednostavno nisu ulazili u kuće da puše? I zašto bi samo na ulici bilo zabranjeno, kad je tu lokalizacija požara daleko najlakša?

A Turci svakako nisu mogli da zavire u svaki dom da bi znali ko puši a ko ne. Zabrana koja je nesprovodljiva, nema nikakvog smisla, baš kao što nema smisla ni uvođenje takve zabrane. Ako su ljudi smeli da lože vatru da bi kuvali i grejali se, ko je mogao da ih spreči da čuče pored ognjišta i u potaji puše pa na prvi znak opasnosti sruče duvan iz lule u oganj? Ko bi bespotrebno pešačio četvrt sata do Palilule samo zbog toga?

Ako bi ova hipoteza bila tačna, onda bi veliki broj gradova na području ne samo bivše Otomanske imperije već i čitavog sveta, morao da ima neku svoju „palilulu“ (na kom god jeziku) što nije slučaj (interesantno, ali nevezano, Palilula pod srpskim imenom postoji još i u Nišu i u rumunskom okrugu Dolž, blizu granice sa Srbijom i Bugarskom).

Foto: Pošta Srbije

Slična, ali prihvatljivija hipoteza vezana je za današnji Bulevar kralja Aleksandra, koji se tokom dobrog dela XIX veka zvanično nazivao Ulica fišeklija (čak i decenijama nakon promene naziva, kolokvijalno se zvala Fišeklijska), jer su na njenom početku bili nanizani dućani prodavaca baruta, koji se razmenjivao u fišecima. Tu je, kaže priča, i to sasvim logična, bilo zabranjeno paliti lule, pa su ljudi poradi toga silazili nizbrdo u pravcu Dunavu. Otuda — Palilula.

I sa ovom hipotezom postoji problem, mada ne toliko veliki kao sa onom prvom. Naime, ljudi su u bilo koji drugi deo grada oko Fišeklijske mogli da odu da zapale lule, nisu morali da zbog toga idu baš ka današnjoj Paliluli, posebno što bi posle toga morali da se penju uzbrdo (jer ako idu baš u tom pravcu zato što moraju, onda moraju i da se vrate jer očigledno ne žive na Paliluli). Tu opet dolazimo do onog malopređašnjeg pitanja: zbog čega se cela okolina današnjeg najstrožeg centra Beograda ne zove Palilula, ili zašto se barem tada nije tako zvala, već samo jedan konkretni deo te okoline?

Postoji, međutim, jedna hipoteza koja nama deluje kao najrealnija iz ovog bloka. Naime, prostor današnje Palilule i za vreme Turaka i za vreme Austrijanaca te nakon oslobođenja u XIX stoleću, bila je samoj beogradskoj varoši najbliža žitnica, mesto gde se nalazilo najviše useva. Da ne bi dolazilo do požara, na prostoru Palilule navodno je postojala zabrana pušenja tokom jednog dela godine; nakon žetve i odnošenja letine, kada opasnost od požara više nije značila potencijalnu glad, zabrana je dizana pa su se komšije međusobno dozivale povikom: „Pali lulu (gotovo je)“.

Profesorska kolonija na Paliluli, tokom međuratnog perioda. Foto: Arhiva

Ni ova hipoteza nije, naravno, savršena, jer se o tome vodilo računa svuda, ali je zbog onoga „na tom prostoru je u tom trenutku postojala konkretna zabrana“, dovoljno vremenski određena i prostorno lokalizovana da se to pitanje, zbog čega Palilule ne postoje svuda, ipak možda ne mora da postavi.

Konačno, postoji hipoteza koja nema nikakve veze sa zabranama i pušenjem duvana. Naime, ona kaže da je u pitanju izraz koji je prvobitno značio „periferija, predgrađe, zabačeni deo grada“, što je izvedeno iz toga što su na periferiji mahom bili „sirotinjski krajevi“ u kojima se vatra iz ognjišta nije pušila kroz skuplje odžake već kroz „lule“, odnosno proste čunkove probijene kroz zid. Objektivno gledano, ovo bi mogla biti najrealnija od svih hipoteza koje postoje.

Za kraj, evo jednog kurioziteta. Tokom postojanja habzburške Kraljevine Srbije u periodu 1718-1739. godine, Beograd je od orijentalnog velegrada planski pretvaran u evropski, i Austrijanci su mnogo štošta izgradili (nešto i dalje postoji, poput dorćolske Najstarije kuće u Beogradu te Kapije Karla VI u Donjem gradu, koju često nazivaju i Princ-Eugenovom kapijom).

Jedna od tih „stvari“ koje su Austrijanci izgradili jeste i predgrađe Karlštad. U pitanju je naša Palilula. On je bio zanatski i poljoprivredni kraj; govorilo se — najlepši u Beogradu. Ima nas koji mislimo da je to i ostao: najlepši.

(O. Š.)