ZAŠTO BEOGRAD IMA DUŠU? Odgovor pruža tek otkriveno stvarno značenje keltskog imena našeg grada. Singidun znači...

Beograd ima dušu! To će vam reći svaki Beograđanin, čak i onaj koji se tom frazom sprda i prevrće očima kada je čuje, samo ako ode na duži period van svog rodnog grada: kada je u Tokiju kazaće da je odlična ta futuristička prestonica Japana ali da "Beograd ima dušu" i da mu nedostaje; kada je u bogatom Londonu, u prelepom Parizu, ili u nekoj južnoameričkoj zabiti, ponovo će žudeti za dušom Beograda.

Ali, šta čini dušu Beograda? Šta je to duša Beograda? To nije ništa opipljivo, ništa na šta možemo da upremo prst i da kažemo: "Ovo je!"; to je tek neuhvatljivi osećaj, emocija koja ne može da se opiše, nešto u vazduhu što zrači iz nevidljivog izvora.

Preporučujemo

Nešto. Šta, niko ne zna da objasni, ali svi znaju da je tu i da ih čeka gde god se nalazili. Da će se zgrade rušiti i nove dizati, da će se ljudi menjati, ali da će duh Beograda ostati onakav kakav je. I kada neka porodica sa strane dođe i ne živi Beograd, već će u narednoj generaciji početi da ga živi. Jer, u Beogradu se ne živi, Beograd se živi.

Kao i obično što biva, odgovor na večno pitanje, svako večno pitanje, krije se možda u dubinama prošlosti, u zaboravljenim vremenima koja su davno prošla. Pa tako, i pitanje duše Beograda.

Visoko iznad ušća Save u Dunav, Skordisci (pleme keltskog, tračkog ili ilirskog porekla, ili mešavina svih, mada najverovatnije keltska politička tvorevina nastala mešanjem sa Tračanima i Ilirima nakon Galskog pohoda na Balkan pod vođstvom Brena početkom III veka pre nove ere) podigoše primitivno naselje koje se prvi put kao Singidun pominje 279. godine p.n.e.

Rimljani su keltsko ime Singidun polatinili pa je za vreme njihove vlasti postao Singidunum, odnosno, dodat je tipični sufiks -um koji su oni često stavljali.

Međutim, keltski sufiks -dun imao je na protokeltskom značenje "naselja, gradine, utvrde", što pokazuje da je i pre dolaska Rimske imperije, pre utemeljenja logora koji će postati krajem I stoleća dom Legije IV Flavije Feliks ("Četvrte flavijevske srećne legije") i oko koga će se razviti poveći grad, Beograd bio vojno utvrđenje. Uostalom i njegova strateška pozicija to možda čini nužnim.

Šta tačno znači prvi deo keltskog naziva, šta znači "singi", pitanje je koje je i dalje otvoreno. Etimolozi se ne slažu, niti mogu da pronađu adekvatno i nesumnjivo objašnjenje koje bi bilo prihvaćeno konsenzusom od strane čitave naučne zajednice.

Ipak, najpopularnija hipoteza kaže da je ta reč značila "krug", što bi sugerisalo da je skordiski Beograd bio kružno utvrđenje. Postoji još jedna, ona koja ime Singiduna vezuje za nekakvo tračko pleme Singa.

Jedna od novijih hipoteza, koja je verovatno nastala iz šale a ne iz zbilje, povezuje ime Singiduna sa nečim posve drugačijim. Naime, Singi- se ne tumači kao jedna reč već kao spoj dve: "sin" i gi", "sin-gi". To se onda tumači savremenim irskim jezikom, kao i sa škotskim gelikom, naslednicima protokeltskog, konkretno, tumači se frazom "sean guí" što znači "biti momak".

Bila to šala ili zbilja, ništa bolje ne opisuje savremeni Singidun, naš Beograd, od "bivanja momkom". Beograd jeste "momkovanje", Beograd je metafora, Beograd je glagol a ne imenica, i to već skoro 2.500 godina bez prestanka.

DECA SMO SVI OVOGA GRADA!

(Telegraf.rs)