TELEGRAF U PAKLU GRADSKOG PREVOZA: Nema klime, ali ima "zime", pa radi - grejanje!

Uprkos ubeđenju nekih radijskih voditeljki da svi njihovi slušaoci ove tropske dane provode na nekom od beogradskih kupališta ili u klimatizovanoj kancelariji, ima nas koji sa tropskom klimom moramo da se "nosimo" napolju. Temperatura plus četrdeset, vetra ni u najavi i velika želja da što pre stignem tamo gde sam pošla.

Prva misao - dočepati se gradskog autobusa! Dok jednom rukom pridržavam flašicu vode - jer je Nada Macura rekla da se uvek uz sebe ima flašica vode, a Nada se mora slušati - drugom na telefonu pokušavam da ukucam šifru moje stanice, da se informišem kada moja "kočija" stiže. Eto nje, još "samo" tri stanice. "Molim te da bude klimatizovan, molim te da bude klimatizovan, molim te da..." Ne, nije klimatizovan. Dve trećine autobusa vozika unaokolo po Beogradu bez klime.

Kao i svaki poslušan građanin, validiram moju Bus Plus karticu i pokušavam da nađem kutak u kome neću baš skapati od vrućine. Sedeti je nemoguće, odeća se lepi za prljava plastična sedišta. Uzgred, ispod nekih sedišta su kutije koje greju i bez obzira na to šta vozači pričali - o, da, greju i na plus četrdeset.

Jej, slobodno mesto između "harmonike" otvorenog prozora. Stajaću ovde, duvaće malo jače zbog brzine, taman. Pretpostavljate, moja sreća bila je kratkog daha. Oduvao ju je poslednji dah vetra pre nego što je na sedište do izvora vazduha sela šezdesetogodišnja gospođa.

- Cccc, ostavljaju ove prozore otvorene, promaja da vuče. Pa ovde se vozaju i stariji ljudi, na nas niko ne misli. Da li tako i kod kuće ostavljate promaju? - gunđala je staramajka.

Ne, kod kuće imam klimu, nemam uključeno grejanje i svi ukućani se redovno tuširaju.

Razmišljam o svom kupatilu i tušu, dok se oko mene šire "arome" relativno davno okupanih Beograđana. Skoreli znoj pomešan sa ovim "svežim", od juče, uz primese "Biljane" za ručno pranje rublja i prepečene plastike, pokušavaju da ubiju moje čulo mirisa. Staramajka nema nameru da uskoro napušta našu kočiju i ljubomorno čuva "svoj" prozor kako ga slučajno neko od nas, vandala, ne bi otvorio i pustio vazduh unutra.

Uskoro će moja stanica.

- Samo malo - osećam nečije ruke na svojoj odeći. Ne, nije to što ste pomislili. Pokušavam da se provučem, vodeći računa da nikoga ne očešem. Postaje pakleno. Ali ne, nije ovo letnja žega. Nešto greje. Greje? GREJE! Motor je pored vrata, poklopac kutije otvoren, piči kao fen za slonove. A prozor - zatvoren.

Pa ko se to navalio na mene, pobogu, na ovom kijametu?

Okrećem se spremna da zapodenem kavgu, da "leti perje" po busu, ali shvatam da devojka, zapravo, leži naslonjena na mene. Pala je u nesvest! Ljudi oko nas shvataju šta se dešava, nastaje panika, gospođa sa "ladnom trajnom" vadi flašicu vode i pokušava da umije devojku. Ostali poluzbunjeno gledaju, neki se čude, neki plaše, a neki se trude da i sami ne završe kao pomenuta devojka. Niko ne ustaje. Prozor i dalje stoji zatvoren.

(Milica Stojanović / Foto: Marko Todorović)