Ispovest Branislava, kojeg su našli promrzlog na ulici: Žena mi je poginula i tad je počeo moj pakao (VIDEO) (FOTO)

Šezdesetčetvorogodišnji Tadić Branislav boravi već dva i po meseca u Prihvatilištu za stara i odrasla lica u Kumodraškoj ulici, ali tamo nije došao sam ili sa nekim od porodice, dovela ga je, nažalost, Hitna pomoć. Prvih nekoliko dana bio je na ivici života i smrti, ali nakon te krize, u ovoj ustanovi za njega počinje neki drugi život...

Preporučujemo

PREPOZNAJETE LI OVOG ČOVEKA? Misli da se zove Rade, živi u prihvatilištu, a ne zna ništa o sebi i porodici!

Spavanje ispod stepeništa, ulaza, i po klupama nije mu, kako otkriva, bilo strano. Branislava je tako smrznutog u alkoholisanom stanju, po prijavi stanara pokupila Hitna pomoć sa ulice i dovezli su ga u Kumodrašku. Alkohol je ostavio tragove na njegovom licu, crvenilo i bore koje priliče mnogo starijem muškarcu no što je on.

Po ovoj gradskoj ustanovi kruže priče da je bio vrlo situiran, ali to nije potvrdio. Kaže da je imao porodicu, ženu i skladan brak, ali da ih je razdvojila saobraćajna nesreća u kojoj je ona stradala. Nije želeo da u detalje priča o tom periodu, kaže suviše ga boli...

- Sve je to puklo odjednom i sve je to otišlo da ne kažem u šta i eto dospeo sam do ovoga  - sa tugom u glasu priča Branislav, nakon čega poginje glavu, kao da se pomalo stidi svega što ga je snašlo.

Foto: Milena Đorđević

Da li je problem sa alkoholom došao pre ili nakon nesreće, nije do kraja jasno, jer stručnjaci u prihvatilištu misle da ta "njegova boljka" odavno postoji i da se zbog toga ponajviše našao u sadašnjoj situaciji.

On, naravno, demantuje da ima problem. Čak u razgovoru sa nama, vidno krvavih očiju i blagog zadaha na alkohol, okreće glavu ka socijalnoj radnici i kaže:

- Volim da popijem po koju, pa to je sve normalno i za ljude - i dok to priča, više zvuči kao da se pravda njoj.

Foto: Milena Đorđević

Uslovima u prihvatilištu je veoma zadovoljan. Tamo je našao i neke prijatelje. Ne smeta mu što je zbog niskih temperatura u prihvatilištu postalo veoma tesno. I sam spava u hodniku na jednom od onih bolničkih kreveta sa točkićima. Ćebad i čaršavi u kojima spava, ugrejali su pre njega sigurno na hiljade duša, ali su njemu najbolji u ovom trenutku. Korisnici na takvim krevetima pribijenih uz zid ofarban u zelenu masnu farbu njegmu su sada najbliži, i komšije i rod i pomoz' Bog.

- Dobro mi je ovde, toplo, imam da se okupam, presvučem, imam hranu... Bolje preko zime nema - iskren je naš sagovornik.

Foto: Milena Đorđević

- Kako će dalje biti, ne znam. Nemam nigde nikog, sam sam na ovom svetu i to je sve - završava svoju tužnu priču, dok ga sa jednakom tugom i odobravanjem posmatra muškarac na čijem smo ih krevetu i prekinuli u čavrljanju.

Ma, čuo je i on već više puta Branislavovu tužnu priču, al' izgleda da ga u srce svaki put iznova dirne.

Teško da će Branislav ikada više imati kuću i dom kao što je nekada imao, a gde će ga put dalje odvesti, ne znamo. Ostaje nam samo da mu se nadamo najboljem.

(Slađana Vasić/ s.vasic@telegraf.rs)