(VIDEO) JEZIVA PRIČA O TRAGEDIJI ČITAVE PORODICE JOVANOVIĆ: Sećate li se ubijenog dečaka Dušana?

- Ne mogu da im oprostim... Ne mogu. Ipak nisu oni bili toliko mali... - kroz suze, grcajući, priča Aleksandar Jovanović, Dušanov otac, dok na bolesničkom krevetu balansira na patrljcima nečega što su mu nekad bile noge.

Pre 18 godina, 18. oktobra 1997. godine, ubijen je trinaestogodišnji Dušan Jovanović, dečak romske nacionalnosti. "Skinhedi" su mu svirepo oduzeli život u centru Beograda. Tukli su ga, šutirali, dok je on u šakama grčevito stezao novac koji mu je otac dao da u prodavnici kupi koka-kolu. 

Preporučujemo

Dušanove muke su se okončale tog jezivog oktobra, ali njegova porodica je tek počela svoj hod po mukama. Ovo je jedna od najtužnijih priča i jedna od onih za koje često mislimo da se dešavaju "uvek nekom drugom".

Otac Aleksandar je posle ubistva pretrpeo nekoliko srčanih udara i dva moždana udara, a pre nekoliko godina amputirane su mu obe noge. 

Dušanova majka je prvi put pokušala da se ubije popivši sonu kiselinu. Spasili su je lekari u poslednji čas. Posle toga je pokušala još jednom, pa još jednom. Nikad nije uspela da preboli smrt svog sina. Poslednji put je pokušala da sebi oduzme život, i uspela, 12. avgusta ove godine. Pronašli su je obešenu u dvorištu kuće. 

OBORILI SU DETE I ŠUTIRALI GA U GLAVU DOK NIJE UMRLO: Ovo se desilo u Srbiji pre 18 godina, a dete je bilo "krivo" ZATO ŠTO JE ROM!

Uputili smo se u Orlovsko naselje u Mirijevu kako bismo posle svih ovih godina razgovarali sa Aleksandrom Jovanovićem. Porodica se iz Beogradske ulice, gde su živeli kad se desila tragedija, ovde preselila odmah posle Dušanove smrti. Komšije kažu da Jovanovići nisu mogli da žive u blizini mesta gde je Dušan poginuo, pa su se zato preselili.

Foto: Telegraf

- Nije mogla da podnese Duletovu smrt. Četiri puta je pokušala da izvrši samoubistvo. Patila je, nije mogla bez njega. Jednom je popila sonu kiselinu. Zatim je popila punu šaku tableta. Na kraju se obesila - kroz plač počinje priču Aleksandar Jovanović, otac ubijenog dečaka.

Aleksandar Jovanović, sada senka čoveka koji je te oktobarske večeri dao sinu novac, pošteno i krvavo zarađen novac (Aleksandar je radio u gradskoj čistoći, kao i supruga, koja je za svog sina radila i kao kućna pomoćnica, po ceo dan), kako bi kupio koka kolu. Dočekuje nas u krevetu, jedva sklapajući rečenice, očiju punih suza, od 1997., oslanjajući se na patrljke nogu koje je nekad imao.

- Dva puta sam imao infarkt. Prvi je bio 2000. godine. Na kraju sam dobio trombozu i evo, izgubio sam obe noge. Da je Dušan živ, ništa ne bi bilo ovako. Sve bi bio drugačije, ne biste me zatekli u ovom stanju - priča Aleksandar, jedva se suzdržavajući da opet ne zaplače. Pravda nam se.

Posle Dušanove smrti, za porodicu su organizovane humanitarne akcije, kako bi im se pomoglo finansijski. Međutim, svi su obećavali nešto, a niko ništa nije dao, priča Aleksandar.

- Niko mi nije pomogao, svi su obećavali, ali ništa. Jedino mi je opština jednom pomogla da platim struju. Više ništa. Bile su skupljane pare u Beču, ali koliko sam saznao, tih 24.000 maraka nikada nije stiglo do nas. Ipak, najbitnije mi je da se održi sećanje na Dušana održavanjem memorijalnih turnira svake godine. To mi je važno. Takođe je i Unija Roma Srbije podigla spomen ploču 2007. godine u znak sećanja na mog sina na mestu gde je ubijen - kaže Aleksandar prisećajući se kobne večeri.

Foto: Telegraf

- Tog dana, negde oko 21.25, Dušan je zatražio da kupi koka-kolu. Sedeli smo ispred kuće, žena, Dule i ja. Dao sam mu pare i on je otišao do prve radnje gde smo inače kupovali sve potrebno za kuću. I više se nikad nije vratio - priča Aleksandar. Nakratko je prekinuo svoje prisećanje, pa nastavlja:

- Zadržao se prilično u prodavnici. Kažem ženi "Šta bi sa Duškom, što li ga nema?" Pomislio sam da je ta radnja zatvorena, pa da se spustio u drugu, koja je malo duž ulice. Posle nekog vremena, krenuo sam po njega. Neko je vikao. Ljudi su se bili okupili. Ugledao sam Dušana kako leži na asfaltu, sav krvav. Rekao sam komšijama da smire moju ženu, da ga ne vidi takvog - objasnio je nesrećni otac.

Jedan od mladića, priča Aleksandar, tražio je od Dušana novac, a zatim su ga, ne čekajuci odgovor, oborili na asfalt, tukli i šutirali cokulama u glavu. Jednom od njih ni to nije bilo dovoljno, nego je odvalio komad oluka, njime doslovno umlatio bespomoćnog dečaka, koji je ubrzo preminuo na pločniku.

- E moj Dušane. Nestade u trenu. A imao je planova mnogo. Želeo je da bude šofer, da radi u "Gradskom saobraćajnom". Želeo sam za njega da se zaposli, oženi, da ima svoju porodicu. Ali uzeše mi ga - kroz jecaj promrmlja Aleksandar, pa dodaje da se plaši za šesnaestogodišnju ćerku Kristinu, koja mu je jedina ostala.

Printskrin: Facebook/Kristina Jovanović

- Ona uči za pekara. Nek je živa i zdrava. Samo da mi je ona dobro. Ona je dobra, vrlo sam zadovoljan. U školi je jako vrlo dobra, trudi se koliko može i koliko stiže s obzirom da se brine o meni. Nije joj lako. Nije jadna ni upoznala brata. Pričali smo joj o njemu stalno i dok joj je majka bila živa. Hoćemo da zna za njega, iako ga nije upoznala, da joj ostane u sećanju - kroz suze je ispričao Aleksandar, a zatim je zapalio cigaru koja se tresla u rukama.

Iako Kristina nije bila prisutna kada smo ih posetili u porodičnoj kući u Orlovskom naselju, kontaktirali smo je preko Fejsbuka, a ona je bila voljna da sa nama podeli svoje neostvarene želje.

- Žao mi je što nikada nisam upoznala brata. Mnogo bih volela da je živ, da zajedno slavimo rođendane. Oduvek sam volela da imam starijeg brata. Nažalost, oduzeli su mi ga - rekla je Kristina za Telegraf, a na pitanje da li strahuje za sebe odgovorila je da se ničega ne plaši.

Aleksandar savetuje Kristinu da se uvek čuva kada izlazi napolje, da uvek osmotri okolinu.

- Mnogo sam ponosan na nju, ona sluša, vredna je, dobra u školi. Ima super društvo i to mi je najbitnije. Želim da završi školu, da se zaposli - priča Aleksandar.

Foto: Telegraf

Dušan, trinaestogodišnji dečak, voleo je fudbal. Kako kaže njegov otac, do kasno u noć bi gledao utakmice na televizoru, koji je kupio samo za njega.

- Mnogo je voleo da igra fudbal, stalno je šutirao sa decom u komšiluku. Zato sam mu i kupio televizor, da bi mogao da prati utakmice. Navijao je za Crvenu zvezdu. Nisam ga vodio na utakmice jer nisam imao para. A želeo je da ide. Sećam se, te večeri pre nego što je otišao u prodavnicu pitao sam ga "Je l može televizor, je l valja?", a on je odgovorio "Može, može". I to su bile njegove poslednje reči, poslednje koje sam ja čuo - zaplaka se otac.

Maloletnici koji usmrtili romskog dečaka, Milan Čujić i Ištvan Fendrik iz Zemuna, osuđeni su na 10 godina zatvorske kazne za starije maloletnike, međutim, posle šest i po godina pušteni su na slobodu.

Printskin: Youtube/rudar7

- Šta da vam kažem, neka im je na duši. Svima njima. Ne mogu da im oprostim... Ne mogu. Ipak nisu oni bili toliko mali... Ni trunku pokajanja nisu izrazili, niti su se oni, a ni njihova porodica izvinili. Ništa. Kad sam ih video na sudu, gledali su me kao da sam ne znam šta. Ubili su mog sina zato što je bio Rom, tu nema šta. Ne mogu da im oprostim, imaće i oni svoju decu, valjda će tad da shvate kako mi je, to mogu da kažem - ispričao je Aleksandar Jovanović.

On je objasnio da je i dalje prisutna diskriminacija prema pripadnicima romske manjine i da će uvek tako biti, ali zašto - to ne zna.

- Odnos prema Romima se nikada neće promeniti. Nikada - kaže Aleksandar, dok izlazimo iz njegove kuće.

Ukoliko želite da pomognete Jovanovićima, Aleksandru i Kristini, možete to uraditi uplatom na Aleksandrov žiro račun u Poštanskoj štedionici:

Aleksandar Jovanović

Broj računa:

200 24502660 97

(S. T./I. V./I. Ć.)